Koji su osnovni motivi koji pokreću ljude da prave kompjuterske igre? Iako se oni razlikuju od slučaja od slučaja, jedno je sigurno: u pitanju je lep i kreativan posao, najčešće neopterećen svakodnevnim obavezama koje imaju „normalno” zaposlene osobe, a koji u današanje vreme može doneti odličnu zaradu. Bez obzira što zahtevaju značajna finansijska ulaganja, angažovanje ozbiljnih resursa u vidu ljudskog potencijala i neophodne opreme, sa procesom izrade koji često traje godinama, visokobudžetne igre danas pokrivaju najveći deo godišnje produkcije zabavnog softvera, ne ostavljajući mnogo manevarskog prostora onim firmama koje ne mogu ili ne žele da ulažu previše vremena i ogromne svote novca u ono što rade. Naslovi kao što su Warcraft III, Neverwinter Nights ili Morrowind (da pomenemo samo ono najsvežije) bacaju senku na sve strane, stavljajući sebe u centar tržišnih zbivanja. U takvim uslovima tzv. „male igre” daleko teže nalaze put do igrača, ali to ne znači da one nisu vredne pažnje i da među njima ne postoje one koje zaslužuju barem podjednaki tretman kao i megahitovi.

To što verovatno nikada niste čuli za igru po imenu Bioscopia nije vaša krivica. Nemačka kompanija „Tivola Publishing”, koja se prvenstveno bavi izdavanjem edukativnih naslova na CD-ROM-u, ali i nekim delatnostima koje nemaju blage veze sa kompjuterima, izgleda da ne daje ni pet para za ozbiljniju reklamu svojih proizvoda. A trebalo bi, verujte nam na reč.

Sve je počelo jednom prostom, ali originalnom idejom: da se naprave kompjuterske igre, čiji bi zaplet bio baziran na zakonima prirode i naučnim činjenicama, ali da se time ipak ne dovede u pitanje njihov zabavni karakter. Dakle, nešto slično onome što „Cryo” radi sa svojim serijalom istorijskih avantura, ali na rafiniranijem nivou, sa čvršćom povezanošću avanturističkih zagonetki i edukativnih elemenata, u ovom slučaju naučnih aksioma. Kao najsrećniji model za realizaciju ovakvog poduhvata pokazao se koncept Mystolike avanture, koji se ionako kroz dosadašnju istoriju žanra uvek vezivao za logičke probleme i glavolomke sa (pseudo)naučnom pozadinom. „Tivola” je do sada objavila tri ovakve igre. Physikus i Chemicus, kao što im ime govori, jesu avanture koje se bave pojavama u fizici i hemiji, ali su one više ličile na klasične multimedijalne enciklopedije nego na kompjuterske igre, pre svega zbog neuverljive priče. Međutim, treći nastavak serije, Bioscopia, donosi veliki pomak.

Naučna oblast koja se obrađuje kroz ovu igru jeste biologija. Okosnicu odličnog scenarija, koji služi kao kohezioni faktor za brojne zagonetke čiju suštinu čine osnovni zakoni ponašanja živog sveta, od biljaka i životinja do homo sapiensa, predstavlja storija o mladoj naučnici koja dolazi do saznanja o postojanju tajne laboratorije zvane „Bioscopia”, u kojoj se vrše raznorazni ogledi na živim bićima. Ne znajući da je unutar laboratorijskih zidova čekaju opasnosti, ona naivno ulazi unutra i zarobljava samu sebe. Igrač tada preuzima ulogu njenog spasioca, ali i naučnika čiji je zadatak da objasni šta se događa u napuštenom istraživačkom kompleksu kojim krstare još jedino roboti.

Kao i većina avantura Mystolikog tipa, Bioscopia je samotna i „prazna” igra u kojoj se čovek součava sa samim sobom, svojom sposobnošću da zapaža stvari oko sebe i prikupljene informacije koristi za rešavanje problema. S obzirom da nije namenjena samo „hard-core” avanturistima, već i ljudima koji imaju želju da saznaju nešto više o biološkim naukama, njena težina nije prevelika. Ipak, pojedine zagonetke, pogotovo one u drugoj polovini igre, vezane za fotosintezu, DNK i ljudske hromozome (nasledne faktore), verovatno će zbuniti svakog ko nije dovoljno potkovan u ovim oblastima. Na sreću, svojevrsnu pomoć u igranju Bioscopie nudi tzv. „Brain Center”, interaktivna baza podataka koja na informativan i slikovit način opisuje i objašnjava suštinu različitih aspekata bioloških zakona i procesa, razvrstanih u pet tesno povezanih disciplina: humanu i mikrobiologiju, zoologiju, botaniku i genetiku. Ona po svom obliku ima enciklopedijski karakter, formu multimedijalog udžbenika, ali u isto vreme predstavlja i neku vrstu „hint” sistema, koji igraču omogućava, direktno ili posredno, da pronađe odgovore na pitanja koja predstavljaju osnovu za rešavanje ključnih zagonetki Bioscopie. Obrađena materija odgovara otprilike srednjoškolskom nivou znanja, uz prezentaciju na visokom nivou pomoću brojnih animacija i teksta koji čita narator. „Brain Center” je dostupan kao poseban softverski modul, koga je moguće koristiti bez ulaska u samu igru, ali se može pokrenuti i u toku avanture, preko posebnih monitor-konzola koje su postavljene na pojedinim lokacijama. Tako čovek, igrajući ovu igru, nesvesno usvaja određene naučne pojmove, njihovu fizikalnost i hemizam, koristi ih u rešavanju avanturističkih problema, i zahvaljujući takvom vizuelnom doživljaju, za koji je zaslužna prelepa grafika, pamti ih mnogo lakše nego što to čini klasičnim „bubanjem”. Na ovaj način čuvena floskula „učenje kroz igru” konačno dobija puni smisao.

Bioscopia je pravi primer kako jedna mala igra može biti velika – ne po obimu i uloženim kamarama novca u izradu i reklamu, već po svojoj suštini i poenti. Ona je jedno od onih majušnih remek-dela zbog kojih kompjuterske igre imaju smisla. Danas, ali i ubuduće.

Slobodan MACEDONIĆ