Čarobnjak Sajmon – ime koje budi nostalgiju. Mnogo pre no što je Džoan Ketlin Rouling uopšte došla na ideju da stvori lik Harija Potera, jedan drugi Britanac, po imenu Majk Vudrof, spremao se da svome sinu podari rođendanski poklon, ali ne na način kako to obično očevi čine. Umesto igračaka i sličnih plastičnih drangulija koje vremenom ostaju zaboravljene u nekom prašnjavom ormanu ovaj se otac odlučio za nešto mnogo originalnije: da svoga naslednika obuče u čarobnjačku odoru i učini ga glavnim junakom jedne kompjuterske igre. Za čoveka koji je početkom osamdesetih godina praktično stvorio žanr grafičkih avantura, prvenstveno zahvaljujući igrama Hulk i Spiderman, i čija je firma „Adventure International” bila pojam u doba vladavine „Duge” i „Debeljka” (šta je sad pa to, pitaju se neki), bio je to način da se spoji lepo i korisno, da porodični biznis, koji je cvetao više od jedne decenije, dobije novu dimenziju. Tako su Sajmon Vudrof i njegove tinejdžerske ludorije poslužile njegovom „matorom” kao inspiracija za jednu od poslednjih ozbiljnih avantura pravljenih za Amigu. Simon the Sorcerer (SK 2/94) je objavljen sredinom 1993. i danas se smatra klasikom žanra.

Dve godine kasnije, nastavak po imenu Simon 2: The Lion, the Wizard and the Wardrobe (SK 10/95) nije naišao na tako dobar odziv, pre svega zato što mu je nedostajao izuzetan humor prvog dela, ali i zbog činjenice da je to period kada se PC avanture približavaju svom vrhuncu kada na tržištu vlada najžešća konkurencija otkako žanr postoji. Majk Vudrof, pomalo razočaran zbog neočekivanog neuspeha, okreće se drugoj temi i njegova kompanija, koja u međuvremenu menja ime u „Headfirst Production”, objavljuje avanturu The Feeble Files. Odmah zatim rodila se ideja o trećem nastavku Sajmonovih pustolovina, tim pre što se drugi deo završio trijumfom glavnog negativca ostavljajući mnoga otvorena pitanja. Tako je rad na projektu Simon the Sorcerer 3 započeo, a sa njim i agonija koja je potrajala do današnjih dana.

Priča o tome šta je sve snašlo ovu igru tokom poslednjih nekoliko godina zaista je tužna, no ona istovremeno predstavlja sliku i priliku onoga što se dogodilo sa žanrom od momenta kada je 3D tehnologija uzela maha. Nakon što je Simon 3 došao u stadijum kada je tri četvrtine posla već bilo završeno, Majk i Sajmon Vudrof su krenuli u potragu za nekom većom kompanijom koja bi bila spremna da objavi njihovu igru. Tada je usledio šok – niko nije hteo da preuzme rizik izdavanja jedne dvodimenzionalne avanture; 3D era je počela i svi su hteli 3D! Suočivši se sa hamletovskom dilemom „biti ili ne biti”, odnosno odustati od čitave igre ili uraditi njen 3D rimejk, autori su se (srećom) odlučili za drugu opciju, između ostalog zato što je „Hasbro Interactive” ponudio finansijsku pomoć. Simon the Sorcerer 3D je trebao biti gotov i objavljen za Božić 2000. Nažalost, zbog pravnih problema o kojima ovde nećemo govoriti, avantura je čamila u bunkeru još godinu i po dana i, kada su je već svi otpisali i zaboravili, konačno je ugledala svetlost dana. Mašala!

Treći deo Sajmonovih pustolovina počinje tamo gde se završio prethodni. Njegov zakleti neprijatelj, čarobnjak Sordid, iako pobeđen u direktnom obračunu, pronalazi način da svojom dušom i svešću zaposedne telo svog mladog kolege. Ovaj transfer imao je samo jedan cilj: da obezbedi zloćin opstanak do konačnog završetka njegovog novog, mehaničkog obličja, silnijeg i strašnijeg od onog do sada. I tako, Sajmonov tutor, čarobnjak Kalipso, jednoga dana pronalazi odbačeno telo svog štićenika i uz pomoć magije ponovo ga vraća u život. Simpatični momak, misleći da se otarasio napasti zvane Sordid, odlučuje da se vrati kući, ali mu Kalipso pre toga zadaje naizgled jednostavan zadatak – da pronađe svog starog drugara Svampija kome se negde u močvarama izgubio svaki trag.

Kako izgleda novi Sajmon? Pa, drugačije, mnogo drugačije nego što smo navikli. Iako na prvu loptu deluje kao još jedan klon Tomb Raidera, Simon the Sorcerer 3D je ortodoksna avantura, u najboljem smislu te reči. Kinematika igre i ponašanje kamere identični su kao kod Lare Kroft, sa izuzetkom nekolicine scena u kojima kamera zauzima fiksni položaj, pa takvi kadrovi liče na igre tipa Alone in the Dark. Majk Vudrof se nije dao zavesti čarima treće dimenzije: arkadne sekvence u igri postoje (prelaženje konopca, igranje pikada, trčanje itd.), ali su one implementirane diskretno, bez napadnog narušavanja osnovnog avanturističkog koncepta. Priča je podeljena na šest poglavlja, načičkanih brojnim zagonetkama, za čije je rešavanje potrebno dobro mućnuti glavom. Za razliku od drugog, pomalo mračnog dela, treći nastavak ponovo donosi vedrinu, sjajan humor i cinizam svojstven originalu, ali i težinu kojom će biti zatečeni i oni najiskusniji.

Nažalost, 3D engine na kome je baziran Simon 3D ne zaslužuje pohvale. Igra izgleda otprilike kao da su je pravili tvorci „Teletabisa”: grubi, skoro „kockasti” modeli pokriveni su izrazito jednostavnim teksturama, čitavo okruženje, a posebno eksterijeri, deluju bebeće prosto, a stvari dodatno komplikuju brojni grafički bagovi koji su vidljivi na svakom koraku. Delimično opravdanje za ovakvu situaciju može biti činjenica da je engine nastao još 1997. godine, ali to ne daje objašnjenje zbog čega je sama igra ostala nedorađena, iako su „Headfirstovi” dizajneri za tako nešto i te kako imali vremena.

Simon the Sorcerer 3(D) je sjajna avantura zarobljena u telu mutanta. Kada se nečemu što je bilo predodređeno da bude „ravno” na silu doda dubina, i to se uradi prilično nespretno, za današnje pojmove skoro amaterski, onda takav potez prestaje da ima smisla. Da li je to baš moralo da bude tako?

Slobodan MACEDONIĆ