Biti vatrogasac ne znači samo nositi lepu šarenu uniformu, voziti se naokolo u cool kamionima i izigravati heroja u kraju. Ovo zanimanje jedno je od najrizičinijih što od ljudi koji mu se posvete zahteva punu koncentraciju, umešnost, čelične živce i lavovsku hrabrost. U novoj igri softverske kuće „Monte Cristo Games” dobili smo šansu da iz prve ruke saznamo sa kakvim se sve izazovima vatrogasci susreću, kao i koliko vatrena stihija zna da bude strašna i rušilačka.

Nasuprot svim očekivanjima Fire Chief nije ni simulacija ni menadžerska igra već pojednostavljen derivat strateškog žanra. Upravljajući vatrogasnom jedinicom igrač ima za cilj organizovanje odbrane od vatrene stihije, spašavanje ugroženih ljudi i potpuno eliminisanje požara. Igra je podeljena na deset velikih oblasti koje sadrže ukupno 34 sekcije tematski podeljene tako da dočaraju izazov gašenja vatre u različitim uslovima (požari na otvorenom ili zatvorenom, širenje opasnih supstanci, nuklearna katastrofa, šumski požar...). Nivoi međusobno nisu povezani tako da ne postoji mogućnost iskustvene izgradnje karaktera (vatrogasaca) već se oni na komandovanje igraču daju u već formiranom obliku (pojedinačne veštine i osobine ne igraju nikakvu ulogu). Isto tako, pre početka misija nije moguće vršiti selekciju vatrogasaca niti opreme pa se sve svodi na skirmish način igranja (u prevodu: to je, što je). Ne postoji ni opcija za pozivanje pojačanja tako da je svaki vatrogasac zlata vredan i gotovo krucijalan za uspešan završetak nivoa. Da ne bi sve bilo baš toliko jednolično tu je nekoliko različitih tipova vatrogasaca (tehničar manipuliše napravama i upravlja civilnim vozilima, bolničar tretira povrede na licu mesta, „specijalac” se uz pomoć užeta i kuke penje do nepristupačnih mesta itd.) i čitava divizija vozila i mašina koje mogu da se upotrebe za savladavanje požara. Gotovo u svakoj misiji na raspolaganju stoje ambulantna kola (za pohranjivanje nastradalih i tretiranje povreda vatrogasaca) i kamion sa dodatnom vodom (za refilovanje protivpožarnih aparata i cisterni kamiona). U zavisnosti od tipa i veličine požara povremeno se pod igračevu kontrolu stavljaju kamioni sa vodenim topovima, pokretne stepenice za spasavanje zarobljenih sa viših spratova (odnosno lakši pristup višim spratovima), kamioni sa pokretnom kupolom za gašenje vatre, buldožeri i specijalni avioni za izbacivanje ogromne količine vode na velikim površinama (samo u misiji sa šumskim požarom).

Ono što, između ostalog, Fire Chief čini privlačnim je izuzetno pojednostavljen način upravljanja vatrogasnom jedinicom koji eliminiše komplikovano izdavanje naredbi i ostavlja više vremena za planiranje taktike. Naime, cela mudrost leži u upotrebi levog tastera miša za selektovanje vatrogasaca i desnog tastera za izdavanje naređenja za izvršavanje akcije. Kako je komandni interfejs prilično intuitivan vatrogasci će automatski prepoznati o kojoj akciji je reč i pristupiti njenom izvršavanju (razbijanje vrata i prepreka, gašenje vatre, iznošenje onesvešćenih, smirivanje i izvođenje uspaničenih žrtava itd.). Upravljanje vozilima razlikuje se utoliko što je za sve vreme njihovog kretanja potrebno držati pritisnut desni taster na mišu uz pomeranje miša levo-desno koje određuje smer kretanja. Kao što je već objašnjeno, nivoi su podeljeni po sekcijama (obično tri ili četiri) za čije je rešavanje potrebna konstantna upotreba raspoložive žive i nežive sile (uz često premeštanje vozila i grupisanje vatrogasaca na terenu) jer se plamen izuzetno brzo širi. U želji da zadatke učine što nepredvidljivijim (baš kao što je i vatrena stihija) programeri su napravili nekoliko propusta koji su umanjili generalno povoljan utisak o ovom ostvarenju. To se najviše odnosi na režiranje događaja koji su toliko linearni da postaju degutantno veštački. Dobar primer je pojava vatre na mestima na kojima ste sve učinili da do nje ne dođe, ili „padanja” unapred izvršenih akcija u vodu samo zato što vremenski nisu bile po planu da se odigraju. Ova pojava ponekad zna toliko da iznervira da destimuliše igrača i tera ga da se strogo pridržava predefinisanog plana i sleda događaja.

Pohvalu zaslužuju tehničke karakteristike (posebno grafika) koje verno dočaravaju strahotu vatrene stihije. Vatra je odlično predstavljena (prosto „liže” okoliš) mada je na slabijim mašinama, uz njenu veću prisutnost, moguće da dođe do „štucanja usled povećane konzumacije hardverskih resursa. Ništa manje ne zaostaje ni dizajn lokacija koje su izuzetno realno predstavljene, do najsitnijih detalja, i pravo ih je uživanje posmatrati. S obzirom da je igra urađena u potpunom 3D okruženju pogled (kameru) moguće je proizvoljno rotirati a tu je i zadovoljavajuća zum opcija. Zvučni efekti su solidni (pucketanje vatre, eksplozije, šištanje šmrkova i aparata za gašenje itd.) dok je glasovno odazivanje jedinica moglo da bude ubedljivije (ako ništa drugo bar uz korišćenje nekoliko različitih glasova glumaca). Muzike, pak, ima samo u glavnom meniju.

Bez obzira na audio–vizuelnu privlačnost i lakoću igranja nije najjasnije šta su programeri hteli da postignu ovom igrom. Izvesna edukacija u vidu podataka o nekim opasnim materijama, načinu širenja požara i opštoj zastrašujućoj atmosferi koju stvara vatrena stihija prisutna je, ali je to prilično tanko za ovakvu igru. Misije se lako savladavaju (za najviše dva popodneva) i jedini izazov predstavlja igranje iznova do postizanja potpune perfekcije. Misije se boduju medaljama (maksimalno pet po nivou) dok njihova boja zavisi od izabrane težine igranja (bronza, srebro i zlato). Zanimljivu stvar predstavlja implementirana lokalizacija koja u zavisnosti od izabrane zemlje donosi jedinice i opremu koja se koristi u stvarnosti.

Vladimir PISODOROV