Kako do sada skoro nikome iz igračko-izdavačke branše nije postalo jasno da kompjuterske obrade filmskih hitova nikada ne uspevaju? Nije u pitanju visok procenat promašenih ostvarenja, već apsolutna nula u razlomku kvaliteta. (Naravno, izuzevši franšize „Star Trek” i „Star Wars”, gde su pozitivna iznenađenja i te kako moguća.)

Postoji najmanje nekoliko razloga za takvu sudbinu „rimejka”. Prvi i osnovni je, naravno, odustvo ličnog pečata režisera i harizme glumaca kao nosioca radnje. Drugi razlog treba tražiti u mentalitetu i biznis planu developera koji obrađuju neki celuloidni hit: kroz multiplatformski razvoj igara i jeftino podilaženje publici teži se sezonskom profitu kroz forsirani name-recognition koji je tog trenutka u modi. Taj trend traje još od Batmana sa Commoderea 64, a najsvežiji primer nalazimo u nedavnoj premijeri Enter The Matrixa.

Šta je tek sa filmovima kojih se više niko ne seća, osim dinosaurusa od 30+ godina? Jedan od sjajnih akcionih hitova iz vremena kada je moj ćale tek počinjao da se brije na prvi pogled ne zvuči kao profitabilna podloga da se od njega napravi igra koja će doneti milione, ali škvadra iz „Gotham Gamesa” izgleda misli drugačije. Sa filmsko/istorijske tačke gledišta, „The Great Escape” je odavno stekao kultni status: pitka, brza i lako svarljiva saga o bekstvu iz nacističkog koncentracionog logora sa Stivom Mek Kvinom u glavnoj ulozi izrodila je bezbroj filmskih klonova, posluživši kao inspiracija i za nekoliko solidnih igračkih ostvarenja (The Great Escape sa C-64, Escape from Colditz sa Amige 500 i nesrećni Prisoner of War od pre više meseci). Nažalost ili na sreću, nijedan od dotičnih proizvoda nije bio neposredno vezan za likove i dešavanja iz originalnog filma.

The Great Escape je u igračkom obliku zamišljen i ostvaren kao manje-više klasična arkadna avantura sa šunjalačko-acionim elementima. Kroz solidan broj misija pratićete život i priključenija nekolicine protagonista (Virdžil Hilts, Mek Donald, Sedžvik), od trenutka kada su zarobljeni, preko bekstva ili pokušaja bekstva do transfera u zloglasni Stalag Luft III, logor projektovan da zadrži ratne zarobljenike visokog rizika.

Struktura pojedinačnih nivoa relativno je šarolika i varira od šetačko/pucačko/vozačkih sekvenci. Već prva tri nivoa sa Mek Donaldom daju vam tačan presek forme budućih misija: prvi nivo provešćete kao pilot RAF bombardera koji silom prilika postaje repni mitraljezac, koga posle obaranja zarobljavaju i smeštaju u logor iz koga se izvlači arkadno-avanturističkim šunjanjem; kada ga ponovo zarobe i on ponovo pobegne, sledi jedan dugački nivo sačinjen od čistog puškaranja on-foot. Već sledeći nivo donosi novog člana ekipe (Sedžvik), koji otima nemački transporter i narednih desetak minuta pravi gusenične potpise na švapskim glavama... Naravno, tu i i nezbežne sekvence sa avionima i čuvenim motociklom, koje ćete odigrati pri kraju pustolovine.

Osnovni elemenat neuspeha u dočaravanju filmske atmosfere igre leži u arkadno/avanturističkoj komponenti igre, koja je nažalost, kvantitativno najmasovnija. Umesto da pođu putem blistavog Splinter Cella i njegove suptilne mehanike, udobnih kontrola i solidnog AI-a, autori The Great Escapea naglavačke su izvrnuli sve što je moglo da se izvrne. Rogobatne i neprecizne kontrole su samo početak. Struktura misija koja se u 95 odsto slučajeva svodi na šunjanje iz barake u baraku, razgovore sa kolegama zarobljenicima i pribavljanje opskurnih pomagala za bekstvo izgleda još gluplje nego što zvuči. Stealth potkomponenta koja bi trebalo da bude nosač vašeg žongliranja između reflektora sa osmatračkih tornjeva i vojnika vermahta sa puškama na gotovs izvedena je na potpuno neubedljiv način: nemate nikakav pokazatelj koji meri vašu vidljivost (što je još od Thiefa postalo standard za ovakav tip igara), a potpuno pasivni karakter osvetljenja totalno anulira skrivanje u senkama koje je navodno jedini recept za uspeh. Iako su opcije za kretanje prilično šarolike, svodeći se na mogućnost trčanja, šunjanja u stojećem i pognutom stavu (i puzanja na stomaku), velike razlike između njih gotovo i da nema: AI stražara će se paliti i gasiti u potpuno proizvoljnim intervalima, skoro potpuno nezavisno od vašeg truda da vas ne vidi i ne čuje. Jedina realna opasnost po vas jeste neposredno uletanje u vidno polje, što podrazumeva uzbunu i vaš sigurni kraj.

Tu dolazimo do druge velike mane koja se tiče totalne i krute konzerviranosti sadržaja. Stražara koji vas je primetio možete izmlatiti, ali mu ne možete uzeti oružje. I premda ubogi Jürgen nije pustio ni glasa, ceo logor će odmah saznati šta se desilo, što povlači simultani dolazak svih raspoloživih snaga koje će vas ustreliti kao psa. Šansu za borbu i odbranu imate samo u nivoima koji su predviđeni za to, dok se u ostalima najmanja greška i pružanje otpora završava fatalno u svakom slučaju.

Miodrag KUZMANOVIĆ