Area 51 nikom neće proširiti vidike kada su potencijali FPS žanra u pitanju. Radi se o solidnoj, zanatski odrađenoj pucačini, još jednom u nizu emigranata s konzola za koje elitistička PC bratija mora da prizna kako im ne manjka ono najvažnije – igrivost. Zajedno sa Snowblindom, Area 51 je drugi konzolni shooter u skorijem sećanju koji, uprkos objektivnim nedostacima, poseduje osvežavajuću vitalnost. Mada je lako isticati njihovu konceptualnu površnost i neizbežan poligonalni deficit, ovakvi argumenti previđaju suštinu. Pod uslovom da se bazično napucavanje uradi kako treba, rezultujuća adrenalinska plima pomaže da se premoste mnogi drugi problemi. Nudeći blizu petnaest sati neprestane sirove akcije, Area 51 ovde pogađa pravo u metu.

Igra je ovlaš bazirana na istoimenom naslovu s automata, s kojim deli malo toga osim uzbudljive premise. Midway je priču o suzbijanju vanzemaljskog virusa u tajnom vojno-istraživačkom kompleksu, koja je u originalu mogla da stane u jednu rečenicu, eksponencijalno proširio ubacivši sve moguće i nemoguće figmente popularnih mitova koji se već decenijama predu oko čuvene Zone 51. Vanzemaljsko prisustvo i tehnologija se podrazumevaju, ali će se u celu stvar ubrzo umešati i ludi naučnik, maliciozna tajna društva, višedecenijski savez između vlade i vanzemaljaca, dvosmerni genetski eksperimenti, pa čak i razrešenje misterije oko navodnog sletanja na Mesec (inače jedan od duhovitijih momenata u igri).

Uloga dežurnog heroja pripala je Itanu Koulu, članu elitnog odreda HAZMAT, koji na scenu stupa ubrzo po izbijanju katastrofe. Koul bi u osnovi bio krajnje nezanimljiv lik da mu glas nije pozajmio Dejvid Duhovni koji ovde dobrim delom reprizira karakterističnu, smorenu intonaciju koju je prethodno doveo do perfekcije tokom devet sezona serije „X-Files”. Druga velika zvezda koju je Midway angažovao da olakša posao PR odeljku jeste androgeni šok-muzičar Merilin Menson. Njegova teatralna, blago nazalna interpretacija psihokinetičke spodobe zatvorene u ogromnu teglu fino balansira između uverljivosti i potrebne doze medijske prepoznatljivosti.

Area 51 ne traći puno vremena na ekspoziciju: posle obligatornih deset minuta privikavanja na komande kroz interaktivni tutorijal, počinje žestoka akcija čiji tempo ne posustaje do samog kraja. U prvoj trećini igre Koul će najveći deo vremena provesti boreći se rame uz rame s drugim nesrećnicima koji se trude da izvuku živu glavu. Ovo ne znači da Area 51 sadrži bilo kakav element taktičkih pucačina budući da vašim saborcima nije moguće upravljati. Štaviše, oni čak ne mogu ni da poginu. Ubrzo postaje jasno da su ostali naoružani humanoidi zapravo dinamična scenografija, prisutni samo kako bi povećali opšti nivo buke, haosa i adrenalina dok rešetaju talas za talasom nadirućih čudovišta. Nivoi su potpuno linearni, što je isprva vešto prikriveno velikim brojem kratkih skriptovanih sekvenci koje vam drže pažnju od jednog do drugog obračuna.

Ciljevi u igri su uvek kratkoročni: izdaju ih vaši saborci ili, kasnije, nastaju iz puke nužde za preživljavanjem. Često je potrebno otključati neka vrata, pri čemu se autori uopšte nisu potrudili da prikriju činjenicu da se radi o najobičnijem, demode lovu na ključeve; magnetne kartice se čak uredno razlikuju po bojama, sve u stilu prastarog Dooma. Ponekad je potrebno pokrenuti generatore, drugi put treba sprečiti detonaciju ili zaštititi naučnika koji pokušava da hakuje kompjuter. Protivnici će se obično spawnovati dokle god ne ispunite cilj, što većini zadataka daje određenu frenetičnost. Ukoliko vam nije jasno kuda treba ići dalje, strelica na vašem HUD-u obično otklanja bilo kakvu nedoumicu. Neretko će se vrata zaključavati za vama kako bi se sprečilo besciljno lutanje (što je pomalo medveđa usluga ako ste s druge strane upravo ostavili zalihe healtha).

Glavna caka na koju se autori pozivaju kada se potegne pitanje originalnosti (odnosno njenog odsustva) jeste veliki „obrt” koji nastaje posle nekoliko sati igranja, kada sam Koul biva zaražen virusom. Od tog trenutka igrač može po volji da aktivira mutaciju koja pored zasićenja boja na ekranu donosi usporenje vremena, snažne melee udarce i nešto veću izdržljivost. Ovo je isprva zabavna novina, ali praksa pokazuje kako preobražaj u mutanta predstavlja nepotrebnu komplikaciju budući da vam ne donosi nikakvu posebnu korist. Uostalom, vaše osnovno naoružanje je sasvim dovoljno za efikasan obračun s većinom protivnika.

Izuzimajući vanzemaljsko oružje, dostupan arsenal ne sadrži nikakva iznenađenja. Svaki tip oružja zvuči i deluje vrlo ubitačno, od osnovnog pištolja do neizbežne sačmare. Ekran će vam se zatresti pri svakom rafalu mašinke, a moguće je i nositi po jednu u svakoj ruci. Municije uvek ima u izobilju tako da se fluidnost borbe retko kad dovodi u pitanje. Suptilni zvučni signali u jeku borbe, poput lako čitljivih jauka protivnika, u deliću sekunde vam stavljaju do znanja kako stvari napreduju. Okršaji su dinamični i žestoki tako da nije preporučljivo samo jurišati u boj. Upotreba granata (na odvojenom tasteru) i udarca kundakom upotpunjava vaš taktički arsenal. Snimanje pozicije se bazira na sistemu checkpointa, što je u ovom slučaju sasvim prikladno. Checkpointi su raspoređeni kako treba, čineći borbe napetim, ali ne i frustrirajućim.

Vizuelni dojam koji igra ostavlja je iznenađujuće uglast. U zavisnosti od toga koliko su vas druge PC pucačine razmazile, neki uprošćeni grafički elementi (osmougao umesto kruga?) blago će vas preneraziti. Area 51 popravlja utisak obilatom upotrebom svakojakih svetlosnih efekata i filtera koji umekšavaju prikaz. Druga mana je monotonost nivoa u prvih sat vremena igranja, ali će stvari postajati sve zanimljivije (i luđe) što dublje budete zalazili u katakombe Zone 51. U predstojećoj sušnoj sezoni Area 51 nudi kvalitetnu, nepretencioznu porciju pucačke zabave.

Đorđe NAGULOV