Postoje li granice ljudske izopačenosti? Kada čovek pomisli da je video sve, svakodnevni događaji ga s lakoćom ubede da od lošeg postoji i gore, da svet u kojem živimo i dalje u dobroj meri počiva na nasilju i da se u takozvanoj civilizaciji neke stvari još uvek rešavaju divljaštvom. Uostalom – Homo homini lupus est – tako je oduvek bilo, jeste i biće... Sve dok nas jednog dana neki vanzemaljci ne nauče pameti.

Kanadski Microids je nesumnjivo obeležio poslednje dve-tri godine kompjuterskog avanturizma serijom natprosečno kvalitetnih igara koje su dobro prodrmale dugo učmali žanr. Taman kad smo pomislili da je to udarilo čvrste temelje daljem opstanku firme, UbiSoft je iznenada odlučio da odreši kesu i kupi talentovani programerski tim, usmeravajući ga, kako u ovom trenutku stvari stoje, u sasvim drugom pravcu, daleko od avantura, ali i kompjuterskih igara uopšte. Bez obzira na to šta će se dalje dešavati sa Microidsom, Kanađani su ipak uspeli da završe dugo očekivanu igru koja je još od preliminarnih najava privukla veliku pažnju zbog svog hibridnog karaktera, kao mešavina Syberie i Post Mortema.

Still Life (Mrtva priroda) jeste sumorna priča o mračnoj strani ljudskog karaktera, fizičkom bolu i duševnoj patnji koji su kroz čitavo stoleće oblikovali sudbinu jedne familije. Viktorija Mekfirson, mlada ali iskusna pripadnica odeljenja za krvne delikte čikaške policije, suočava se sa najkomplikovanijim slučajem u dosadašnjoj karijeri. Manijakalni ali savršeno proračunati serijski ubica koji sistematski mrcvari svoje žrtve već mesecima istražitelje vuče za nos. Deprimirana zbog ličnog neuspeha i nemogućnosti da istragu usmeri na pravi put, Viktorija dolazi u porodičnu kuću da bi s ocem u miru provela Badnje veče. Sasvim slučajno, kopajući po starim stvarima na tavanu, ona nailazi na dnevnik svog dede Gasa koji je dvadesetih godina prošlog veka živeo u Evropi i koji se pored glavne životne preokupacije, slikarstva, povremeno bavio detektivskim poslom. Čitajući dedine zabeleške vezane za slučaj koji se davnih dana dogodio u Pragu, Viktorija počinje da uočava zapanjujuće sličnosti sa serijom zločina na kojoj trenutno radi, uprkos vremenskoj distanci od preko osam decenija. Šokirana tim otkrićem i indirektnom vezom ubice s njenom sopstvenom familijom, ona iz korena menja pristup istrazi koja je dugo tapkala u mestu. Laganim ali sigurnim približavanjem opasnom manijaku, strašni detalji iz porodične istorije Mekfirsonovih polako počinju da izlaze na videlo.

Za one sa slabijim stomacima treba reći otvoreno – ako postoji igra koja je zaslužila da dobije oznaku M (mature) u postupku kategorizacije sadržaja, onda je to Still Life. Kao duhovni nastavak Post Mortema, ali i sledbenik Syberie u čisto tehničkom pogledu (korišćen je isti grafički engine i jednim delom koncept igračkog interfejsa), avantura se može pohvaliti najvećom koncentracijom adult sadržaja koju smo imali prilike da vidimo u poslednje vreme: od lascivnog jezika u kojem je f-word uobičajena poštapalica, pa sve do uznemirujućih scena, kako statičnih tako i animacija, u kojima krv pršti na sve strane, a iskasapljena tela mladih žena prerastaju u predmet fascinacije bolesnog ubice koji, naslađujući se takvim prizorima, stvara umetnička dela (otuda i sam naziv igre).

Iza te nimalo vesele fasade krije se u osnovi klasična p&c avantura podeljena na sedam poglavlja kroz koja igrač naizmenično vodi Viktoriju i njenog davno pokojnog dedu Gasa, glavnog junaka Post Mortema, u pokušaju da razreši misteriju čikaškog kasapina. Rađena u formi trilera sa horor elementima, sa dvema paralelnim pričama koje se samo ovlaš dotiču, te velikim brojem prerenderovanih akcionih scena i brzih i konciznih dijaloga (bez dijaloških grananja svojstvenih žanru), Still Life će se dopasti čak i onima koji nisu ljubitelji ove vrste igara, pod uslovom da ne osećaju odbojnost prema degutantnom materijalu. Takva, striktno predefinisana stuktura priče igraču ne daje mnogo prilike za improvizaciju, ali mu omogućava da jedan isti zločin posmatra iz dve različite vizure, kroz dvoje glavnih junaka koji, svako u svom vremenu, koriste različite metode da stignu do zacrtanog cilja. Dok je Viktorija tipičan FBI agent koji se oslanja na savremenu forenzičku tehniku i računare, Gas je staromodni detektiv koji najviše veruje sopstvenom instinktu i vizijama koje doživljava svaki put kada se nađe na mestu na kojem je počinjeno ubistvo. Iako sve vreme koketira sa paranormalnim (kakav je to ubica koji se mogao pritajiti skoro čitavo stoleće?), igru krasi logički prihvatljivo finale, ali i dilema koja ostavlja mesta za eventualni nastavak.

Moramo priznati da od Microidsa nismo očekivali da njegova avantura posrne na nečemu što je kod Syberie bilo doterano skoro do savršenstva. Najozbiljniji problem Still Lifea su, verovali ili ne, same zagonetke koje se kreću u okvirima krajnjih ekstrema: od elementarno jednostavnih, da ne kažemo smešnih, do nelogičnih, zamornih i, što je najgore, besmislenih, koje potpuno iskaču iz konteksta priče. Šta se, na primer, htelo postići zagonetkom u kojoj Viktorija treba da ispeče kolačiće za svog oca, pri čemu je recept u kuvaru napisan šifrovano!? Kakve to ima veze s istragom o brutalnim zločinima? Ovakvih primera ima još i oni u velikoj meri kvare atmosferu igre koja na taj način gubi na napetosti i s vremena na vreme prelazi u smarajuće štivo.

Kao jin i jang, kao svetlost i tama, kao život i smrt, Syberia i Still Life stoje rame uz rame kao dva antipoda, dve suprotnosti koje, negirajući jedna drugu, zapravo čine savršeno harmoničnu celinu. Koliko god je Syberia bila čedna i duboko moralna igra, toliko je Still Life surova, dijabolička slika čovekove prirode, virtuelno ulje na platnu koje na krajnje eksplicitan način prikazuje ono što zapravo jesmo – zveri koje su tokom vekova naučile da kontrolišu svoje porive, ali u kojima i dalje čuči praiskonska žeđ za krvlju. Ono što je „Sedam” za filmsku umetnost, to je Still Life za svet kompjuterskih igara.

Slobodan MACEDONIĆ