Lutanje po lavirintima, traganje za ključevima koji će otvoriti izlaze, borba protiv onih koji pokušavaju da vas preteknu... Na prvi pogled zvuči kao nešto što bi moglo da bude barem zabavno. No, nažalost, u Nekromaniji, prvoj igri češkog studija Cinemax, nema ni traga zabavi – igra je jednostavno dosadna, da dosadnija ne može biti.

Smeštena je u fantazijsku zemlju Nekromaniju kojom su godinama vladale snage zla. No, jednog dana se pojavilo predskazanje da će svemu tome doći kraj. Nakon nekog vremena, to se i desilo. Sile svetlosti su poharale Nekromaniju, uništivši hramove zlih bogova i svrgnuvši kralja Ragnara sa prestola. Ali, zlo još nije potpuno nestalo sa lica zemlje. Najbolji ratnici zla okupljaju se da bi se osvetili i oslobodili svog vladara iz tamnice. No, samo jedan od njih je Odabrani i samo on će uspeti da spase svoju zemlju.

Na početku igre možete da odaberete jednog od ovih ratnika i da svojim herojskim delima dokažete da ste baš vi taj Odabrani. Ili bi barem tako trebalo da bude... Naime, od herojskih dela u ovoj igri nećete videti ni traga jer se sve svodi na šetkanje po lavirintski koncipiranim nivoima. Vaš cilj je da sakupite ključeve pomoću kojih ćete proći kroz portal ka sledećem nivou, a onda sve to ispočetka, a jedina poenta je da to uradite pre ostalih ratnika. Celokupna igra se sastoji od lutanja kroz hodnike, njuškanja po sanducima i burićima u kojima bi mogli biti ključevi, izbegavanja protivnika i njihovih zamki.

Sudeći po podnaslovu, zamke bi trebalo da budu jedna od najbitnijih stvari u igri. Svaki lik ima isti izbor zamki koje može da postavlja, među kojima su, na primer, one koje crpu energiju ili teleporti koji neprijatelja mogu da pošalju na neko mesto gde će sigurno poginuti (pod šiljke koji se spuštaju, na primer). Bilo bi lepo da svaki lik ima sebi svojstvene zamke – to bi unelo bar neku dozu raznolikosti. A iako zamke mogu ponekad da budu korisne, igru bez problema možete da pređete i ne koristeći ih uopšte.

Sve je u ovoj igri suviše jednolično. Napravljen je mali pokušaj da se monotonija razbije tako što svaki lik ima neku specifičnu sposobnost. Na primer, vitez može da oko sebe napravi magični prsten koji povređuje protivnike, Ork ume da prati tragove, mag može da postane nevidljiv... No, i ove sposobnosti nisu preterano korisne u samoj igri i veoma retko ćete ih upotrebljavati, posebno zato što troše dosta mane (inače, linija mane i zdravlja je jedna te ista, te morate prilično da je štedite). U Nekromaniji postoji i blaga doza RPG elemenata, ali je ona veoma, veoma slaba. Kad god pređete neku lokaciju i pobedite sve protivnike, vaš lik prelazi nivo i dobija određeni broj poena za poboljšavanje svojih osobina. Sve bi to bilo lepo da ne postoje svega dve osobine – snaga i brzina – a napredak je toliko sitan da ćete neke ozbiljne prednosti videti tek nakon prelaska četiri-pet nivoa (i to samo ako stalno dižete istu karakteristiku).

Jednolični nivoi, nedovoljno raznoliki likovi, ograničen broj protivnika, dosadna borba, retro izgled i blago iritirajuća muzika i zvučni efekti, nedostatak bilo kakvog izazova – sve to upućuje da ovu igru treba zaobići u širokom luku.

Jovana ERČIĆ