Generalno, nije tako loše kada vam dodele neki dreš naslov da recenzirate, jer to pretstavlja idealnu priliku da svu sopstvenu ciničnost ispoljite kroz literarne bravure i zasmejete čak i samog sebe kada kasnije to pročitate. Istovremeno, čitaocu malo skrenete pažnju na to čemu je sklon neki proizvođač zabavnog softvera, a takođe i iskoristite priliku da dotičnom izdavaču očitate lekciju... Mada to i ne fercera iz Srbije, al’ dobro sad. Ipak, i loš naslov treba da ima bar neki kvalitet da bi ga iko igrao, u suprotnom to je kao da tučete glupog psa zato što ne kapira „daj šapu”. Prosto vam žao da pljujete.

Svošbakler je naziv za legendarne razmetljive mačevaoce bučnog ophođenja i razornog nastupa kao što su Sirano de Beržerak ili Džek Sperou. Tokom Američkog građanskog rata (1861–1865, tek da se zna), Unija blokira luke država Konfederacije, a kao odgovor, Konfederacija regrutuje masu vucibatina s koca i konopca, sa ciljem da putem šverca opskrbi blokirane gradove. Vi ste u ulozi Abrahama Greja, koji je u igri nem, nosi pončo i mamuze iako na brodu nema konja, a sa navedenim pojmom iz naslova nema ništa zajedničko. Dobro, gotovo ništa. Naime, izdavač je u najavi tvrdio da je vodeći karakter igre šizofreni bolesnik pa smo svi očekivali paralelu sa Džekom Sperouom, ali avaj, cela bolest u stvari je kapetanov kvazi alter ego koji čita tutorijal za igrača, opterećen užasnim viškom neduhovitih i nepotrebnih komentara.

Igra je zamišljena kao akcioni RPG. Akcija se odvija na moru, po principu iz Pirates! i Age of Pirates, gde osim osnovnih topova neograničene municije možete ugraditi haubice i gatling mitraljeze. To je ujedno i najbolje urađen segment igre, koji najsporije dosadi – nakon 5–6 borbi, kada ovladate trikovima sa pravovremenim paljenjem parnih motora. Kada dovoljno oštetite suparnički brod, možete preći na borbu na palubi, koja se odvija po uzoru na Pirates of the Carribean, samo mnogo siromašnije i u potezima i u raznolikosti pejzaža. U stvari, kada vidite jednu borbu, videli ste ih sve. Nema napretka, osim što svaka sledeća borba traje duže od prethodne zbog većeg broja protivnika. Možete koristiti mač i vatreno oružje – revolver ili pušku. Kada pobijete posadu, na red dolazi kapetan. Ta borba se zasniva na visokom i niskom udarcu, istim takvim blokadama i nekoliko nepotrebnih superpoteza, jer su borbe neverovatno lake. Jedino o čemu morate da brinete jeste zamor vašeg lika, koji se javlja ako previše mlatite mačem. Iste takve borbe, samo bez mača, možete voditi i na kopnu, ako u kafani izazovete lokalnu facu zarad osvajanja opklade. Možda zvuči zanimljivo, ali bokserski mečevi na osmobitnim mašinama bili su mnogo zanimljiviji, a i teži. Osim ovakvog načina bogaćenja, tu je i trgovina, obavljanje specijalnih zadataka za gradonačelnika nekog grada, kao i pljačka drugih brodova i njihova aukcijska prodaja. Tu je ujedno i kraj akcionih opcija, ostalo je traljavo urađen RPG. Neverovatno za ovaj vek, ali ova igra nema skrolovanje ekrana koje bi pratilo vaše kretanje kroz ulice, već kada dođete do kraja, pritiskom na razmak idete na sledeći ekran. Na isti način ulazite u označene objekte, a razgovore obavljate predefinisanim izborom pitanja. Tako kupujete robu i preuzimate zadatke koji se nude. Iz te, ptičje perspektive, nema nikakve akcije, i monotonija postaje nepodnošljiva već nakon dva sata igranja. Osim toga, RPG elementi svedeni su na unapređenje tri osobine i još toliko veština koje možete dodeliti određenim tasterima i dobiti pomenute superpoteze, kao što su kolut unapred ili trostruki kombo. Naravno, potrebno je malo mašte da biste prepoznali šta su autori podveli pod „kombo”.

Grafika u igri obiluje lepim bojama, grubim teksturama, ali bez facijalne animacije. Utisak je da je igra prilagođena ukusu dece, ali čemu onda toliko krvi i odrubljenih glava na palubi? Uz to, maksimalna rezolucija je 1280 x 1024, a napredna podešavanja ne postoje. Ipak, može se reći da grafički utisak nekako i može da prođe, jer gledano u globalu, boje su vedre i lepe, a animacija borbi veoma dobra. Igra podseća na lepo urađene igre na Amigi 500. Čak bismo mogli da zažmurimo na zamrznute face likova kada bi zvuk bio bolji. Zvuk je ubedljivo najgori u poslednjih nekoliko godina. Akella nije morala da plaća glumce da pozajme glasove, ali bolje da je okupila društvo iz komšiluka nego što je odlučila da likovi mumlaju, valjda u nadi da će to zvučati kao crtaći za decu do pet godina. Muzička pratnja je kao iz edukativnog softvera. Tralala, tralala, tek da se nešto čuje. Još jedan retro fazon vredan pomena jeste konstantno učitavanje ekrana i „Press space to continue”. Iako se ekrani učitavaju izuzetno brzo, stalno „presovanje” nervira.

Kada se pre nekog vremena pojavio rimejk legendarnih Pirates!, iako korektno napravljen, nije mogao dugo da zadrži pažnju čak ni obožavaocima stare verzije. Razlog je jednostavan: takva igra ne pripada ovom vremenu – kompjuteri su postali mlađi, a igrači stariji. Bleda kopija kopije u startu je osuđena na propast. Verovatno nije mogla motivisati svoje tvorce da se više potrude. Usput budi rečeno, developer Akella je ruska kuća koja pravi igru o Američkom građanskom ratu – kontrabuster za motivaciju. Takva kombinacija neukusa, neuspelog kopiranja i otaljavanja posla dugo se nije pojavila. Ko god se upiše na početni nivo nekog kursa za dizajn video igara, definitivno pada na završnom ispitu ako njegova kreacija bude u rangu ove.

Marin NESTOROV