Avencast: Rise of the Mage Lighthouse Interactivea još je jedan tipični, novotalasni 3D Diablo klon koji brzo vetri iz sećanja, nastao na premisi koja do sada nije korišćena u žanru (likovi i okruženje igre, kao i magijska akademija Avencast, direktno su inspirisani avanturama Harija Potera i drugara) i sa taman toliko originalnih i svežih elemenata da se bar po nečemu razlikuje od ostatka konkurencije.

Okvirna pričica prilično je tupa, generična i neinspirativna. U ulozi ste dječarca koga je penzionisani mag Džoneš pronašao u kolevci na obali reke. Pošto ga stari čiča više ničemu korisnom nije mogao naučiti, tinejdžer je poslat na izučavanje magije u pomenutoj akademiji, pod nadzorom nadležnog saveta magova. Pošto momčića ne interesuje suva teorija, starije kolege odlučuju da je vreme za njegov završni ispit zrelosti kao čarobnjaka-pripravnika i šalju ga u obližnje pećine prepune opasnosti, gde ga, u „krajnjoj kripti zadnje tamnice poslednje grobnice” očekuje finalno iskušenje inicijacije. Po povratku u Avencast, međutim, umesto postavljene trpeze i gozbe, našeg junaka dočekuju haos i razaranje jer su neidentifikovane demonske horde počele veliku invaziju na akademiju kroz njene portale. Malobrojni preživeli povukli su se iza zaštitne barijere formirane u staroj biblioteci, a na pleća novopečenog maga-ratnika pada teško breme čišćenja akademije, zatvaranja probijenih portala i otkrivanja pravog razloga demonskog upada.

Avencast izgleda i funkcioniše po očekivanom jednoličnom i generičnom principu. Bez obzira da li se borili u odajama akademije, pećinama, grobnicama ili astralnim dimenzijama, igra naprosto zatupljuje svojim repetativnim dizajnom i zamornim čišćenjem hordi (prejakih) čudovišta koja vas spopadaju na svakom koraku. „Arhitektura” nivoa je nepostojeća osim ako vas ne privlači monotono tumaranje i deratizacija ogromnih lavirinata koji izgledaju identično, bez obzira u kom delu nivoa se trenutno nalazite. Druga velika mana je nemogućnost izbora lika ili složenijih aparata za njegovo dalje profilisanje dok igra odmiče. Kao što i sam podnaslov igre nagoveštava, ovde ćete od početka do kraja biti zarobljeni u koži čarobnjaka kojem je apsolutni prioritet upotreba ofanzivno-defanzivne magije uz izbegavanje bliske borbe, jer neprijatelji imaju ružan običaj da vam žestoko osakate zdravlje kada su u prilici da vas potkače izbliza. Zajedno sa ovim skopčan je način upravljanja, kao najoriginalnija karakteristika igre, koja celu stvar malo diže iznad proseka. Zaboravite na grčenje prstiju usled besomučnog kliktanja po ekranu radi kretanja i napadanja: ovde lika pokrećete tasterima ’WASD’, dok su levo i desno dugme miša rezervisani za magijske napade. Zajedno sa mogućnošću izbegavanja protivničkih projektila bacanjem ustranu (brzim pritiskanjem tastera za pravac ili korišćenjem tastera ’Space’ za iskorak u željenom smeru), ovo celoj stvari daje daleko dinamičniju i adrenaline-pumping crtu, čineći vas znatno aktivnijim u borbama i stvarajući utisak da igrate fantasy verziju Shadowgroundsa.

Sistem veština je jednostavan i u isto vreme prilično efikasan. Nakon svakog level-upa dobijate deset skill poena koje investirate ili u glavne karakteristike (zdravlje, mana pool, jačina jedna od dveju magijskih škola koje „trošite”) ili u odabir ofanzivno-defanzivnih čarolija iz blood, soul i/ili summoning tabora (svaka od čarolija ili veština košta pišljivih šest skill poena, bez obzira na snagu i potrebno iskustvo da biste ih pazarili, uz investiranje u njihove slabije verzije ukoliko postoje). Aktiviranje magija i veština bilo koje od škola vrši se jednostavnim Mortal Kombat kombinacijama tastera za pravac, što dodaje još jedan sloj akcije igri. Treba pohvaliti jednostavno slaganje ovih magija u slotove na stranama ekrana (maksimalno osam), pri čemu je na svakoj vrlo zgodno prikazana i kombinacija tastera za njihovo aktiviranje. Plus ide i kršenju dva ustaljena postulata žanra: poziciju je moguće snimati bilo kada, a pobeđeni protivnici ne vaskrsavaju prilikom ponovne posete već pređenim delovima (ovo povlači i činjenicu da vaš lik umire kada mu zdravlje padne na nulu, umesto standarnog uskrsnuća u nekoj sigurnoj zoni, minus sva oprema koju ste imali na sebi).

Grafika deluje proračunato kompromisno. Dizajn i kvalitet tekstura spadaju u srednji niži prosek, sa nekoliko modela likova i predmeta koji deluju nedopustivo siromašno. Sve ovo urađeno je, čini se, kako bi castovanje magije i prateći efekti delovali što spektakularnije i u tom smislu igra, iako je daleko od Crysis/UT3 perverzija, povremeno zaista oduševljava. Vatreni talasi, energetske detonacije, projektili i shockwave efekti koje izazivaju, gusti stubovi dima koji bukvalno teraju na kašljanje, plameni jezičci koji polivaju protivnike kao bacač plamena... Grafički spektakl i uživanje u novostečenoj magiji koji nastaju u takvim situacijama često su i glavni razlog za nastavak igranja. Glasovna i zvučna podloga igre su solidne, a povremeno se kvalitetom izdvaja odlična muzika (sa akcentom na povremeno). Cela stvar je i više nego solidno optimizovana i ići će i na zastarelim sistemima, uz brzo učitanje nivoa i pozicija.

Iako je u pitanju low profile igra koja je nastala na konstruktu daleko uspešnijeg uzora sa namerom da ga što više eksploatiše, Avencast je univerzalni jin i jang u žanru hack & slash (ili pravilnije, cast spell & run for your life) igara. S jedne strane je grozomorno repetitivan i jednoličan gameplay uz beživotne likove i nezanimljivu priču, s druge akciona mehanika upravljanja likom sa zanimljivim spellovima i veštinama uz njihovu efektnu vizuelnu prezentaciju. Odlučite sami.

Aleksandar DINIĆ