Blekstoun, Nova Engleska. Nakon što je preko četrdeset godina bila prepuštena zubu vremena, zgrada klinike za mentalno obolele pretvorena je u muzej. Za slučajnog posetioca muzejska postavka bila je svedočanstvo o nekim prošlim vremenima u kojima su metode za lečenje duševnih bolesnika bile zasnovane više na sujeverju i predrasudama nego na naučnim osnovama, ali za Olivera Metkalfa, sina čuvenog psihijatra i poslednjeg upravnika blekstounske klinike, zgrada i sve ono što se nalazilo u njoj, bili su simbol zla.

Način na koji je nastala igra Blackstone Chronicles vrlo je zanimljiv. Tokom 1994. godine Džon Sol (John Saul), poznati američki pisac „lake” literature (većinom trileri i horori), počeo je da piše prve redove onoga što će ubrzo prerasti u serijal „Blekstounske hronike” koji je za kratko vreme postao apsolutni bestseler u SAD (TV mreža ABC upravo priprema šestodelnu televizijsku seriju koja će biti emitovana iduće godine). Radnja romana smeštena je u gradić Blekstoun u kome, s vremena na vreme, pojedine porodice na misteriozan način primaju paketiće u kojima se nalaze predmeti koji su na neki način povezani sa njihovom prošlošću. Svaki predmet u sebi nosi zlo koje po pravilu dolazi glave barem jednom članu porodice. Sve je to istovremeno povezano sa starim sanatorijumom u kome su pacijenti lečeni na načine koji bi se iz današnje perspekive mogli nazvati mučenjem.

Već početkom 95. Džon Sol shvata da su njegove priče kao stvorene za kompjutersku igru i zato u maju iste godine sklapa ugovor sa firmom „Legend Entertainment” (Shannara, Mission Critical) koji je označio početak rada na avanturi Blackstone Chronicles. U startu je dogovoreno da scenario igre treba da bude nezavistan od knjiga, ali da mora da poštuje osnovne ideje na kojima je zasnovan serijal, uključujući i imena svih likova. Igrač je, dakle, stavljen u ulogu Olivera Metkalfa koji dolazi u očevu kliniku, neposredno pre njenog otvaranja u obliku muzeja, da bi spasao svog sina Džošuu koga je kidnapovao njegov rođeni deda Malkolm, odnosno njegov duh koji luta sablasnim sanatorijumom. Ali, Malkolmov duh nije jedina utvara koja nastanjuje blekstounski azil - tu su i duše pacijenata koji su u ime nauke podvrgavani varvarskim terapijskim metodama i koji su uglavnom izvršili samoubistvo. Oni će Oliveru pokušati da pomognu da pronađe za Džošuu.

Sudeći prema slikama, na prvi pogled bi se moglo reći da je Blackstone Chronicles igra u Myst fazonu, međutim, radi se o klasičnoj P&C avanturi koju čine istraživanje i manipulacija predmetima iz inventara. Napredovanje se ostvaruje na način koji je pomalo nekarakterističan za igre ovog tipa. Naime, igrač započinje svoju avanturu u ženskom paviljonu bolnice i tamo se susreće sa prvom pacijentkinjom. Nakon što odradi zadatak koji mu ona postavi, otvara se novi segment paviljona u kome živi duh sledećeg pacijenta. Igra je, dakle, skup većeg broja mini avantura koje se nadovezuju jedna na dugu. Jasna granica između njih ipak ne postoji, tim pre što su sudbine pacijenata međusobno isprepletane.

Blackstone Chronicles je avantura koja po načinu izvođenja najviše liči na Mission Critical. Kretanje po dubini je kontinualno, a obrtanje oko ose ograničeno na četiri položaja koji međusobno grade ugao od 90°. Slika određene lokacije zauzima čitavu površinu ekrana (dakle, punih 640 x 480 tačaka). Tome treba dodati i dvadesetčetvorobitnu paletu boja koja renderovanu grafiku čini hiperrealističnom. Nemoguće je naći i najmanji grubi prelaz između različitih nijansi jedne boje, a to je dostignuće koje smo doskora mogli da vidimo samo kod tzv. „artwork”-ova za igre. Ovakve impresivne grafičke karakteristike predstavljaju, nažalost, veliki atak na većinu sadašnjih konfekcijskih procesora i grafičkih kartica, tako da će samo retki srećnici biti u prilici da vide savršeno kontinualno kretanje. Vlasnici običnih Pentiuma biće prinuđeni da trpe seckanje koje vrlo brzo postaje zamorno za oči.

Iako se može smatrati horor avanturom, Blackstone Chronicles se dijametralno razlikuje od većine igara koje se svrstavaju u ovaj podžanr. Ako vam kažemo da u Hronikama nema eksplicitnog nasilja, krvi i svega onoga što po definiciji čini horor, možda ćete se zapitati šta je onda u toj igri toliko strašno. Pa, sam osećaj da se krećete kroz prostorije napuštene duševne bolnice u kojima su nekada neki ljudi hlađeni u ledenim kupkama, podvrgavani elektrošokovima i lobotomiji, namerno inficirani zaraznim bolestima, a sve u cilju poboljšanja njihovog mentalnog zdravlja, dovoljan je razlog da čoveka uhvati jeza. Ispovesti duhova bolesnika ponekad su zaista zastrašujuće i mogu potresti i one sa najtvrđim srcem. Naravno, ne sme se smetnuti s uma i jedna vrlo bitna stvar: iako su događaji iz igre isključivi plod mašte Džona Sola, sve pomenute terapijske metode bile su nekada priznate od strane zvanične medicine, a neke se, u savremenijim varijantama, primenjuju i dan danas.

Nemojte se začuditi ukoliko vam kroz telo, u neko gluvo doba noći dok budete igrali Blackstone Chronicles, prođu žmarci ili vas na trenutak uhvati drhtavica. To je logična posledica atmosfere kojom odiše ova izvrsna avantura.

Slobodan MACEDONIĆ