Da su slobodni radikali loša stvar, beše nam poznato od ranije, iz medicine i politike, ali da je to slučaj i u svetu igračke industrije, saznali smo zahvaljujući razvojnom timu koji sebe naziva Free Radical. Od njih nam, uz pomoć renomiranog izdavača Codemastersa, stiže igra pod imenom Second Sight.

Ako ste pomislili da se igra tako zove zato što je prijemčivija na drugi pogled, varate se. Koliko god da je gledate i (ne dao Bog) igrate, nikad vam srcu prirasti neće. „Slobodni radikali” su se za to pobrinuli ili elementarnim programerskim neznanjem, ili perverznim sadističkim smislom za humor, ili (što će najpre biti slučaj) najobičnijim bezobrazlukom da nam, po ko zna koji put, serviraju igru prvenstveno pisanu za konzole i traljavo portovanu na PC. Stara priča na koju bi trebalo da smo već navikli, ali mučno iskustvo – igrati igru čija se težina meri prvenstveno borbom sa komandama i rvanjem sa kamerom.

Što se komandi tiče, do sada je važilo pravilo da je ovaj tip igara lakše igrati na gejmpedu, ali autori su nam podarili igru koja, iz samo njima poznatih razloga, ne podržava gejmped te vam preostaje da se snađete sa komandama loše prilagođenim za kombinaciju tastature i miša. Kamera, s druge strane, boluje od svih uobičajenih bolesti igara s pogledom u trećem licu, pa vam ne preostaje ništa drugo nego da u što većoj meri izbegavate ćoškove (što će biti teško jer ste veći deo vremena u kojekakvim hodnicima) pošto u tim trenucima kamera počinje veselo da poskakuje.

Grafika je tipično konzolaška – bez mnogo detalja, sa jednoličnim teksturama i veoma uglasta. Podseća na stare hitove sa prvog Playstationa. Animacija je u potpunoj harmoniji sa retro-grafikom. Sem glavnog junaka na čiju su animaciju programeri obratili neznatno više pažnje, likovi se kreću neprirodno i najčešće ćete imati utisak da boluju od nekog ozbiljnog poremećaja centralnog nervnog sistema. Da se glavni lik ne bi preterano izdvajao, tvorci igre su čak i njegove pokrete začinili potrebnom dozom humora (silazak niz stepenice je urnebesan i jedan od najboljih momenata čitave igre).

Scenario bi možda bio najsvetlija strana Second Sighta da nije preopterećen klišeima i predvidljiv. Koliko se autori diče scenarijem, govori nam opcija za titl dijaloga na više jezika –francuskom, španskom, nemačkom i američkom! Ambiciozno, nema šta. Tu je i mogućnost da opcijom View Cutscenes pogledamo međuanimacije urađene u engineu igre.

Ako zanemarimo blagu dozu naivnosti, priča na trenutke može biti i intrigantna. Igru počinjete kada vas, teško povređenog i u polusvesnom stanju, donose u centar za medicinska istraživanja Oziris. Pre nego što vam doktor ubrizga sredstvo za povratak u zemlju snova, iz razgovora čuvara saznajete da ste psiho-ubica. Budite se u bolničkoj sobi vezani za krevet. Okovi pucaju i tako otkrivate da posedujete moć telekineze (manipulacije predmetima snagom volje) uz čiju pomoć ćete rešiti prvih nekoliko „problema” s kojima vas igra suočava. Naravno, kao što je i red u ovakvim situacijama, patite od amnezije, ali ćete već po izlasku iz sobe i ulasku u lift, kada vidite na ruci traku sa svojim imenom, doživeti prvi u nizu flešbekova koji će vam otkriti ko ste, kako ste dospeli u situaciju u kojoj se nalazite i, što je najvažnije, odakle vam sve te psihičke moći kojima raspolažete. Upravo bi posedovanje ovih moći trebalo da bude ono što izdvaja Džona Vatika (kako se zove glavni junak) od mora njemu sličnih. No, u pitanju je jeftin trik. Ono što se u ovoj igri naziva psihičkim moćima, u drugim sličnim ostvarenjima jesu magije. Pored inicijalne telekineze, kroz igru ćete postupno dobijati ekstrasenzorne moći, jednu po jednu, upravo u onim trenucima kada postanu potrebne za prelazak neke deonice. Ispod crvene skale koja predstavlja stanje vašeg zdravlja nalazi se plava koja prikazuje koliko neku moć možete „trošiti”. Skala se vremenom obnavlja i svaka moć, na sreću, ima zasebnu zalihu tako da možete bez problema da ih kombinujete. Nećemo vam reći kojih ekstrasenzornih sposobnosti ćete se do kraja igre „prisetiti” jer je njihovo otkrivanje možda jedini dostojni motiv za igranje ovog ostvarenja.

Izgleda da AI još nije izmišljen u univerzumu autora igre. Jedini nagoveštaj razumnog ponašanja vaših protivnika ogleda se u njihovoj sposobnosti da broje: ako su usamljeni ili s još jednim kolegom, najčešće će bežati ili vas panično moliti da ih ostavite na miru, a ako osete da su brojčano nadmoćni, pokušaće da vas sateraju u ugao gde će vas, u saradnji s pomahnitalom kamerom, možda i prinuditi na učitavanje checkpointa. Eh, da – checkpointi. Naravno, autori jednostavno nisu hteli da uvođenjem opcije quick save naruše frustrirajuću atmosferu koju su tako pažljivo gradili. Da slučajno možete da snimate i učitavate pozicije kako želite, završili biste igru za jedno popodne, što nikako ne bi išlo u prilog izdavačima.

Srđan ŽIVANIĆ