Slatki prefiks iz naslova će većinu hard-core wargamera stare škole lagano žacnuti u srce, podsećajući ih na slavni strateški serijal koji je definisao pojam istorijsko/doktrinarno autentičnih real-time strategija. Osećaj indukovan ovim nesuptilnim name recognitionom ne traje duže od nekoliko sekundi, koliko je svakome potrebno da se trgne iz sanjarenja i vrati u stvarnost. Atomic Games više ne postoji; Bliska borba u top-down 2D maniru potpuno je ugašena kao franšiza; tehnologija izrade igara više ne dopušta dvodimenzionalnu funkcionalnu stilizaciju bez podrške i potrebe za vrištećim efektima 3D akceleracije... Ostalo je samo ime koje je neko kupio za šaku dolara.

Close Combat: First to Fight je konfekcijski timsko/taktički shooter za koji se, posle strukturne analize iz svih uglova, može reći da je OK. Ići dalje od svrstavanja u decent kategoriju nemoguće je iz nekoliko razloga. Prvi i najvidljiviji jeste napadna propaganda jednog roda američkih oružanih snaga. Glorifikacija marinaca kroz jednodimenzionalnu istoriografiju, Holivud, literaturu i „objektivne” emisije na Discovery kanalu dobija nov intenzitet kroz gotovo oglasni šmek igre. Svaki filmić u igri, svaka opaska naratora i svaki komadić priče koja vam se dozira kroz pasivnu formu i mnogobrojne skript scene u igri sija kao radio-antena na zgradi sovjetskog politbiroa. To bode oči svakome ko je video i igrao igre na sličnu temu (Ghost Recon, Full Spectrum Warrior) čiji su autori uspeli da „doživljaj” smanje na prihvatljivu meru. CC: FTF je neprijatno napadan na ovom polju, bez obzira na činjenicu da američka vojska nije ulagala u njegovu izradu (osim rente aktivnih i penzionisanih vojnika u konsultantskoj ulozi).

Smeštena na Bliski istok 2006. godine, igra pokušava da ispriča priču o najnovijoj krizi u Libanu, ustanku „radikalnih” elemenata u Bejrutu, šibanju s teroristima i regularcima iz Sirije i okolnih arapskih zemalja, lovu na asove sa karata... Naravno, sve je očišćeno od realnog prikaza prirode antagonizma: teroristi nisu označeni kao islamski fundamentalisti ili mudžahedini, već kao loši momci opšteg tipa koji se bore za neki apsurdni cilj koji nije potpuno jasan. Priča zbog ovoga nema pravog mesa i ostavlja posan utisak forsirane korektnosti i linije manjeg otpora. No, na to smo već navikli.

Close Combat: First to Fight je po formi i realizaciji najlakše predstaviti kao hibrid Full Spectrum Warriora i Brothers in Arms. Kombinuje mehaničke elemente gameplaya na sebi svojstven način, uz pojednostavljivanje nekoliko bitnih momenata. „Najarkadniji” od svih naslova koji spadaju u ovu kategoriju, CC: FTF pravi veoma bliski otklon prema Delta Force: Black Hawk Downu kojem je dodata opcija za taktičku kontrolu ljudstva, prostorno raspoređivanje i kontrolu borbenog angažmana. Svoj četvoročlani fire-team kontrolišete u prvom licu (kao vođa), uz komandne opcije koje aktivirate kombinacijom desnog klika na mišu i nekoliko tastera. Otvaranje vatre, bacanje u zaklon, pozivanje vatrene podrške (snajperista, minobacač ili jurišni helikopter) ili upad u prostoriju određujete pomoću radijalnog menija (desni klik), ali za raspoređivanje pojedinca ili grupe na tačno određeno mesto morate koristiti tastaturu. Ovo i još nekoliko sitnih propusta u kontrolnoj šemi (loše raspoređeni default tasteri za selekciju ljudstva) čine igranje donekle neudobnim.

Arkadni karakter cele stvari ogleda se u nekoliko aspekata: pogotke u meso koje ste vi ili član tima zapatili možete instant sanirati pritiskom na taster `B`, sve dok ne iscrpite zalihu pribora za prvu pomoć (koju usput lako nadopunjujete). Neprijatelji su izuzetno glupi i bez obzira na to što podnose metke kao vi ili tim, njihova masovna eliminacija ne predstavlja problem. Igra je na default nivou težine izuzetno laka, čemu svakako doprinosi nadljudska efikasnost kompjuterski vođenih saboraca: ako ih vodite sa iole suvislim planom i ne koristite ih za besmislene juriše, gotovo da nećete imati potrebe da sami otvarate vatru.

Paralelna izrada igre u PS/2, Xbox i PC verziji i ovde je prouzrokovala kvalitativne kompromise na polju grafike i zvuka, uz konzolni „kvalitet” prezentacije koji nije u stanju da pošteno oznoji iole kvalitetniji računar. Sve što smo tim povodom prošlog meseca rekli za Project: Snowblind važi i ovde, s izuzetkom nestabilnosti igre od koje ovde nema nikakve naznake.

Close Combat: First to Fight ima svoje mesto na ovom svetu kao još jedna u nizu generičkih timskih pucačina bez pravog pedigrea. Igra ispunjava svoju zabavnu funkciju, ali ne donosi ništa što bi vredelo zadržati u memoriji duže od perioda potrebnog za njen završetak.

Miodrag KUZMANOVIĆ