Najezda adrenalinskih FPS šok-igara koje stoički podnosimo već nekoliko godina u velikoj meri je devalvirala taktičke akcije koje su u zlatno vreme žanrovske raznolikosti 3D pucačina bile mezimci PC igračke publike. Dobar primer za to su igre iz serijala SWAT, Sierrin brend koji se iz duboke hibernacije budi tek nakon pet i po godina, i pored toga što mu je svojevremeno predviđana dugovečnost koja će se meriti aršinima latinoameričkih sapunica. Koliko je pogrešno shvatanje da taktičke pucačine ne mogu da napune vene adrenalinom koliko hardkor avanture u kojima se vrelim olovom pričešćuje sve što mrdne ispred nišana, dokazuje dugo očekivani, četvrti SWAT.

Kao u prethodnom nastavku, koji je početkom 2000. godine definisao okvire taktičkog FPS-a, težište igre je na timskim akcijama i autentičnoj reprodukciji dramatičnih situacija u kojima se mogu naći pripadnici antiterorističkih SWAT odreda. Dinamično urbano okruženje i ljudski život kao najvažniji resurs stvaraju klimu u kojoj se može napredovati samo uz pomoć dobrih živaca i strpljenja koje je neophodno da se sve policijske procedure sprovedu po pravilniku, tako da se ne ispali nijedan metak ukoliko to nije apsolutno neophodno. Za razliku od „istrebljivačkih” igara, osvajanje prostora i eliminacija protivnika u SWAT-u ni izbliza nisu tako jednostavni jer taktiku „nanišani i pucaj” treba zameniti nizom pažljivo isplaniranih koraka tokom kojih se koriste najsavremenija borbena sredstva i gedžeti kakvih se ni agent 007 ne bi postideo.

Režim za jednog igrača satkan je od 13 misija u kojima učestvuje tim od četvorice kompjuterski vođenih policajaca koji se nalaze pod vašom komandom. Naređenja se izdaju pomoću miša, putem menija čiji se sadržaj menja u zavisnosti od objekta na kojem se nalazi kursor (context sensitive). Kao mozak ekipe, akciju ćete uglavnom voditi zavaljeni na zadnjem sedištu, dok podređeni stavljaju glavu u torbu svaki put kad provaljuju vrata, bacaju suzavac i gumene bombe. Postoje i situacije u kojima vođa tima mora da preuzme kormilo i da poveri leđa saborcima. Kada se ukaže potreba, ekipa može da se podeli na plavi i crveni tim (po dva čoveka u grupi), koje komandir prati preko ekrana, trudeći se da akciju koordiniše preciznije od dispečera japanske železnice. Podrazumeva se da je za ovakvo vođenje akcije potreban mozak koji dobro radi u multitaskingu.

Timski AI je dosta dobar, a na manje probleme naići ćete tokom komunikacije s osumnjičenima, za koje nikada niste sigurni da li će postupiti po naređenju, pobeći glavom bez obzira ili iznenada zapucati. Zbog takvih ljudi mnoge misije završavaju se s prekobrojnim žrtvama, što na višim nivoima neće biti tolerisano. Biće i situacija u kojima će vaši momci izgledati smešno dok lenjivo vuku noge kroz hodnike i prave više buke od ženskog hora, ali to su već sitne zamerke. SWAT 4 nudi i nešto što se u FPS žanru ne viđa često – opcije za kreiranje sopstvenih misija u kojima se koristi scenografija postojećih nivoa i definišu različiti parametri: broj protivnika, način na koji oni reaguju, ciljevi misije i slično.

Briga o ljudskom životu možda zvuči kao kontradiktoran motiv u jednoj pucačkoj igri, ali upravo taj element SWAT čini zanimljivijim od većine srodnih naslova. Budući da se nevine žrtve i likvidacija mimo strogih propisa kažnjavaju kao najveća jeres, igrač je, hteo to ili ne, primoran da vodi računa o „bližnjem svome”. Prvu liniju napada policajac zakopčan do grla u fensi opremu započinje tako što će osumnjičenom umesto pozdravnog metka uputiti nekoliko oštrih reči – znate već iz filmova kako američki panduri urlaju na sav glas dok prilaze prestupniku. Ukoliko autoritativan stav i odrano grlo ne pruže očekivane rezultate, na scenu stupa neubojito oružje, najveća atrakcija igre. Vrlo brzo ćete shvatiti da je loše momke mnogo zanimljivije gnjaviti tejzerom i mlatiti topuzom nego ih brzo ohladiti metkom iz standardnog SWAT arsenala. Tu su još i paintball kuglice punjene biberom, sačmare „pasuljare”, suzavac, zaslepljivači i druge džidžabidže nakon čijeg tretmana će nesrećnici propevati lepše od bečkih dečaka. U krajnjoj liniji, i hitac u nogu može da posluži – sve dok se protivniku sačuva glava na ramenima. Ovakve metode možete kombinovati koliko vam duša ište i sigurno ćete provesti mnogo sati isprobavajući različite taktike. Poštedan odnos prema protivnicima forsira se čak i u deathmatch okršajima, u kojima ubijeni protivnik donosi jedan, a zarobljen čak pet poena (u VIP modu treba uhvatiti određenog člana protivničkog tima u jednom komadu). S druge strane, u bomb defusing režimu, Counter-Strike pandanu, nećete štedeti bojevu municiju i tu se možete dobro izduvati.

Ambijent u kojem se igra odvija je raznolik (poslovne prostorije, bolnice, skladišta i drugo) i uključuje živopisno dekorisan enterijer zgrada u kojima postoji mnoštvo detalja i raznovrsnog inventara koji upotpunjuje utisak dok se poput puža šunjate i osvajate centimetar po centimetar prostora. Atmosfera je uglavnom puna napetosti i iščekivanja jer svaki pokret treba obaviti s velikom pažnjom. Grafička podloga je izvanredna (Unreal engine), a naročito se ističu verodostojni efekti upotrebe oružja i eksploziva, uključujući i vernu reprodukciju fizioloških efekata omamljujućeg oružja: zujanje u ušima, zaslepljenost, duple slike, suzenje, sve upotpunjeno autentičnim zvučnim efektima. Imajući u vidu sve tehnološke bravure, hardverska zahtevnost i nije toliko visoka.

SWAT 4 će sasvim sigurno biti upamćen kao neobično miroljubiv FPS i nadasve inteligentna igra koja adekvatno nagrađuje dobru kombinatoriku i smisao za improvizaciju. Od nas – sve preporuke.

Gradimir JOKSIMOVIĆ