Više virtuelnih mašina (i operativnih sistema) na jednom računaru

Posle prikaza VMware ACE Managera u našem oktobarskom broju, ovom prilikom posvećujemo pažnju programu VMware Workstation, još jednom proizvodu kompanije VMware, koji zapravo predstavlja okosnicu prethodnog ostvarenja. Ovaj proizvod pripada kategoriji programa koji pružaju osnovnu funkcionalnost virtuelnih mašina (VM), a sam koncept detaljnije smo objasnili u pomenutom tekstu. Istražujući sam koncept virtuelnih mašina, jedan od domaćih IT stručnjaka koji koristi ovakav tip softvera na prosto pitanje: „Kako rade virtuelne mašine?”, imao je jako jednostavan odgovor: „To ne radi kao zmaj, to radi kao sedam zmajeva”. Imajući u vidu ovaj živopisni odgovor, evo kako je aždaja iz VMwarea prošla kod nas.

Posle preuzimanja tridesetodnevne probne verzije VMware Workstation 5.5 sa Interneta, teške 56 MB, instalacija programa je prošla u maniru „next, next, finish”. Posle ovog jednostavnog postupka, sledi definisanje naše prve virtuelne mašine. U tu svrhu odabir opcije New Virtual Mashine pokreće lepo osmišljeni čarobnjak koji i manje iskusnom korisniku pomaže u kreiranju virtuelnog PC-a. Prvi korak u čarobnjaku od vas traži da odaberete da li želite da krenete s nekim od tipičnih podešavanja ili ste korisnik koji ima potrebu za detaljnijim opcijama pri kreiranju virtuelne mašine. Posle odabira prve opcije, sledi izbor operativnog sistema koji će se izvršavati na mašini koju kreirate. Ponuđeni su svi Windows operativni sistemi (od verzije 3.1, preko 9x verzija, serverskih verzija 2000/2003, pa preko aktuelnog XP-a, sve do eksperimentalnog Longhorn/Vista), zatim Linux, Novell NetWare, Sun Solaris, a tu je i opcija „ostali” gde su smešteni MS-DOS i FreeBSD. Od ove verzije, VMWare Workstation podržava i 64-bitne operativne sisteme i na fizičkoj i na virtuelnoj mašini (doduše ne sve i ne na svim hardverskim platformama) i slobodno mešanje virtuelnih mašina sa 32-bitnim i 64-bitnim OS-ovima.

Izbor operativnog sistema utiče na to koja će biti podrazumevana konfiguracija nove virtuelne mašine. Naravno, ovaj početni izbor nas ne sprečava da posle fino doteramo sve parametre mašine. Sledeći korak u čarobnjaku zahteva da unesete lokaciju na disku na koju se snima i kako će se zvati vaše „čedo”.

Zatim sledi izbor režima pristupa mreži, a u ponudi su: Bridged Networking (direktan izlaz na mrežu preko vašeg pravog PC-a), NAT (virtuelni PC se krije iza vašeg pravog računara i njegove adrese i na taj način pristupa mreži), Host Only (u mreži su samo vaš pravi PC i VM) i, na kraju, opcija koja onemogućava bilo kakvo mrežno povezivanje virtuelne mašine. Poslednje pitanje čarobnjaka jeste koliki je virtuelni hard disk potreban za vaš virtuelni PC. Virtuelni hard disk je u suštini jedan fajl koji će se videti u virtuelnoj mašini kao hard disk, a koji može odmah da bude maksimalnog kapaciteta koji ste odredili ili da dinamički raste.

Posle ovog čarobnjaka spremni ste za puštanje u pogon još jednog PC-a na vašem postojećem. Klikom na zeleno dugme Play u prozoru kreće standardno pokretanje jednog računara, sa pozdravnim ekranom BIOS-a i traženjem operativnog sistema koji treba da se podigne. Kako je inicijalno i virtuelni PC „prazan” kao i običan, tek sklopljen računar, morate mu dati butabilni disk sa operativnim sistemom i pokrenuti njegovu instalaciju. Kada instalirate i podesite gostujući operativni sistem, možete krenuti u eksploataciju virtuelnog PC-a.

„A od VMWarea – pikanterije.” Prethodni proces formiranja virtuelne mašine je neophodan da biste krenuli u otkrivanje prave snage VMware Workstationa. Kao prvu pogodnost izdvajamo to što je hard disk virtuelnog PC-a samo jedan fajl koji možemo da bekapujemo pre nego što krenemo da se igramo s virtuelnim PC-om. Zahvaljujući tome, ako naši eksperimenti na virtuelnoj mašini dovedu do njenog kraha, možemo jednom običnom Copy & Paste operacijom vratiti mašinu u ispravno stanje. Ako vam je to komplikovano, VMware je omogućio pravljenje Snapshota mašine, što funkcioniše poput Windowsovog System Restorea, tako da se trenutna „slika” mašine može zapamtiti i vratiti u bilo kom momentu. Još jedna od pogodnosti VMwarea jeste to što virtuelnu mašinu možemo da pauziramo u toku rada i da proizvedemo efekat hibernacije. Naravno, ako uspemo da je „zaglupimo”, tu je dugme Stop koje momentalno gasi virtuelnu mašinu poput dugmeta za isključivanje računara. Zgodna opcija je to što tokom rada možemo podesiti da VM ne koristi više fizički optički drajv, već možemo da joj podmetnemo bilo koji ISO image fajl s našeg pravog PC-a, koji će ona videti kao ubačen CD/DVD. Ono što nas je oduševilo jeste mogućnost korišćenja operacija Drag&Drop i Copy&Paste između VM i vašeg pravog računara, a kao jagoda na vrhu dobrog slatkiša stoji mogućnost snimanja filmova koji prikazuju šta se odvija na virtuelnoj mašini.

Navedene mogućnosti samo su neke od brojnih i one oslikavaju upotrebljivost paketa VMware Workstation. Evo ponovo nekoliko scenarija koje biste mogli da primenite u svakodnevnom profesionalnom, pa čak i kućnom radu:
• softverski razvojni timovi mogu da na jednom računaru simuliraju kompletna mrežna okruženja za testiranje svojih aplikacija i podršku tog paketa za različite operativne sisteme;
• testiranje bilo kog programskog paketa na vašem računaru bez ugrožavanja stabilnosti i funkcionalnosti postojećeg sistema (vrlo često i mi tako testiramo razne programe);
• obrazovne ustanove mogu da unaprede svoje računarske učionice i samu metodologiju rada i demonstracije;
• administratori mreže mogu da testiraju razne konfiguracije mreže i njenih klijenata pre donošenja odluke o implementaciji odabrane konfiguracije;
• kućni korisnici mogu da probaju novi operativni sistem pre donošenja odluke o prelasku na njega.

Uopšteno govoreći, od paketa VMware Workstation koristi mogu da imaju svi koji imaju potrebu za više računara, a fizički i/ili materijalno su ograničeni brojem pravih računara. Imajte samo na umu da, iako VMware Workstation paket pruža skoro neograničen broj VM-a, performanse celog sistema zavise od vašeg računara. Svaka virtuelna mašina uzima dodeljenu količinu RAM-a od pravog računara i s njim deli procesor koji je ipak samo jedan. Čak i ako ste vlasnik multiprocesorskog PC-a, ipak su vam na raspolaganju ograničeni resursi.

Mišel GOŠIĆ