INTERNET<>
102011<><>

Internet kao elementarno ljudsko pravo

Nec scire fas est omnia

Ne valja ni sve znati. (Horacije)

Mnoge zemlje u svetu fanfarama su označile da su u najviše zakone uvele Internet kao osnovno ljudsko pravo. Šta to zapravo znači?

U naselju beogradskom Belvil 30. avgusta je održan neformalni skup na temu iz nadnaslova. Lokacija nije slučajno izabrana, jer je to jedno od retkih naselja koje ima optičke kablove do svake zgrade, a stanari mogu da uživaju u brzinama pristupa Internetu, koje se mere desetinama i stotinama Mbit/s. Kakve veze ima brzina pristupa Internetu sa osnovnim ljudskim pravom?

Istorijski, Univerzalna deklaracija o pravima čoveka doneta je 10. decembra 1948. godine u Ujedinjenim nacijama (goo.gl/1u4d4), a 1953. godine stupila je na snagu evropska Konvencija o ljudskim pravima. Evropa je raznim dopunama menjala tu konvenciju, da bi 2003. godine, na osnovu garantovanog prava o slobodi informisanosti i izražavanja, donela Deklaraciju o slobodi komunikacija na Internetu. Cilj ove evropske deklaracije bio je rešavanje ravnoteže između slobode izražavanja i informisanja na Internetu, s jedne strane, i prava garantovanih Konvencijom o ljudskim pravima, kao što je na primer zaštita dece od nedoličnog sadržaja, s druge strane. Ovog juna, Finska je donela zakon po kom je pristup Internetu proglašen za osnovno ljudsko pravo, čime je postala prva zemlja koja je to eksplicitno proglasila. Štaviše, Finci su propisali i minimalnu brzinu downstreama od 1 Mbit/s kao osnovno ljudsko pravo. Slična zakonska rešenja mogu se naći i kod Grka, Estonaca, Francuza, a i same UN su proglasile pristup Internetu osnovnim ljudskim pravom. Pa, šta s tim?

Ova kratka istorija tek ovlaš nam govori o decenijskim namerama UN i EU na polju osnovnih ljudskih prava i tome kako se ona ukrštaju sa Internetom kao medijem. Kada se kaže da je Internet osnovno ljudsko pravo, misli se na to da bi svakom čoveku na planeti trebalo da se obezbedi mogućnost izlaska na Internet. Za razliku od, recimo, osnovnog ljudskog prava slobode mišljenja, ostvarivanje ovog prava inicijalno košta. Koga?

Sve razvijenije zemlje već imaju u svom zakonodavstvu nekako definisan pojam univerzalnog servisa. Recimo, pomenuti Finci su još od 2010. godine kroz Zakon o telekomunikacionim uslugama definisali pojam univerzalnog servisa, pa telekomunikacioni provajderi moraju da obezbede svim Fincima internet priključak sa downstream protokom od 1 Mbit/s po „razumnoj” ceni. Da ne zalazimo u kvantifikaciju razumne cene, Finci još od 2010. imaju promovisano osnovno ljudsko pravo – priključak na Internet, a sadašnja junska promena samo je dodatni „marketing” ove zemlje iz nekoliko razloga. Prvi i osnovni jeste što prikazuju „moć brzine” – njihovi provajderi mogu da garantuju da će u zabitim krajevima, na vrhu glečera ako treba, da dovuku Internet sa opisanom brzinom, i da to neće osetiti na svom džepu. Slično je i sa Estoncima, koji su još 2000. godine uvrstili kao univerzalni servis širokopojasni Internet.

Sam pojam univerzalnog servisa vrlo je zanimljiv. On podrazumeva minimalne usluge (minimum minimuma) o pravu na priključak na fiksnu telefoniju i pokrivenost televizije. Dakle, kroz ovaj pojam građanima neke zemlje garantuje se minimum usluga – priključak na fiksnu telefoniju, hvatanje TV signala i pristup Internetu. Naravno – ako to žele. A da li mi imamo tako nešto?

Godinu dana osporavanim Zakonom o elektronskim komunikacijama u Srbiji je uveden pojam univerzalnog servisa. Od njegovog stupanja na snagu, telekomunikacioni provajderi (Telenor, Telekom, Orion) dužni su da nam obezbede telefonski priključak i pristup Internetu po minimalnoj brzini koja je jednaka dialup pristupu. Za one koji se ne sećaju tog pojma, najbrži dialup bio je 56 kbit/s. Može se, dakle, reći da Srbi imaju osnovno ljudsko pravo priključka na Internet, ne tako jasno definisano kao što su to učinili Grci (koji su menjali Ustav i „zakucali” da „sva lica imaju pravo da učestvuju u informacionom društvu”).

Međutim, kao i svako drugo pravo kod Srba, i ovo se tumači na način koji je trenutno odgovarajući. Prvo, i ovde postoji pitanje „razumne” cene, koje je zakonom regulisano tako da ako telekomunikacioni provajder za dovođenje Interneta u neku zabit potroši više novca nego što je to „razumno”, ima pravo da uloženi novac povrati od države. Prostom logikom može se shvatiti nekima smešna minimalna brzina dialupa na koju imamo pravo. Ako bi država proklamovala da je 100 Mbit/s minimum protoka, onda bi telekomunikacioni provajderi za sve lokacije tražili pare nazad, što je u stvari naš novac. Dakle, država je morala da napravi balans između brzine i novca, te je ova brzina stvarni minimum minimuma koje pobrojani licencirani operateri mogu da garantuju bez nekih većih dodatnih ulaganja. Ali, ovde se postavlja nekoliko pitanja. Da li je 14.400 bit/s dialup brzina? Jeste, kao i 2400 bit/s (iz „davnih” 80-tih, u vremenu BBS-ova bez Interneta).

Međutim, postavlja se i drugo pitanje. Da li su građani Srbije svesni toga da imaju zakonski regulisano pravo na Internet? Nisu, jer to nije fanfarama najavljeno, a zakukuljeno je u zakonu koji je sporan po drugim pitanjima. A s obzirom na datu brzinu – naše fanfare bi nasmejale Fince, koji su sebi postavili cilj da svi građani do 2014. godine uživaju u brzini 100 Mbit/s. Dakle, uživajte u pravu, ali ne pričajte Fincima.

Dušan STOJIČEVIĆ

 
.rs
Internet kao elementarno ljudsko pravo
Šta mislite o ovom tekstu?
Između prisluškivanja i privatnosti
Facebook
Google Plus
Bing i Yahoo
YouTube alternative
WWW vodič
Home / Novi brojArhiva • Opšte temeInternetTest driveTest runPD kutakCeDetekaWWW vodič • Svet igara
Svet kompjutera Copyright © 1984-2018. Politika a.d. • RedakcijaKontaktSaradnjaOglasiPretplata • Help • English
SKWeb 3.22
Opšte teme
Internet
Test Drive
Test Run
PD kutak
CeDeteka
WWW vodič
Svet igara



Naslovna stranaPrethodni brojeviOpšte informacijeKontaktOglašavanjePomoćInfo in English

Svet kompjutera