Između prisluškivanja i privatnosti

Pesnička sloboda. (Seneka)

Zakon koji je kod nas uveo Internet kao osnovno ljudsko pravo nalazi se pred Ustavnim sudom od septembra prošle godine, i to baš zbog gaženja osnovnih ljudskih prava. Međutim, ovaj apsurd samo je uvod u svojevrsni „kutak za sporni trenutak”...

Veliku buru među provajderima internet usluga, fiksne i mobilne telefonije, kao i u srpskoj javnosti, podigao je predlog pravilnika za „prisluškivanje” elektronskih komunikacija. Matični zakon iz kojeg je proizašao je Zakon o elektronskim komunikacijama (ZEK), koji je baš zbog tačaka u vezi s „prisluškivanjem” i završio pred Ustavnim sudom, a o tom problemu pisali smo pre više od godinu dana (SK 8/2010). Ustavni sud još se nije oglasio po tom pitanju. Međutim, ZEK je na snazi i ustanovljava da se dotični pravilnik mora doneti, te smo sada u apsurdnoj situaciji da je ZEK osporen baš zbog tačke koja obavezuje da se moraju napisati dodatni akti.

Da situacija bude još apsurdnija, „pravilnik o prisluškivanju” trebalo je samo da precizira proceduru te bezbedonosne delatnosti definisane zakonom. Preciznije, da odredi šta je tehnička dužnost BIA, MUP-a i provajdera elektronskih komunikacija pri prisluškivanju, a naročito da se sve proprati papirologijom kako bi se ostvarila kvalitetnija kontrola tog posla. Kada je predlog pravilnika stigao na sto javnosti pre dva meseca, čini se da je rešio sve sem onoga za šta je pravljen. Nakon mesec dana javne rasprave, a posebno nakon okruglog stola održanog 12. avgusta u beogradskom Media Centru, bilo je jasno da je pravilnik sasvim „promašio temu”.

Puno ime ovog akta je Predlog pravilnika o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama. Ako naziv razumemo kao temu, autori pravilnika dali su sebi pesničku slobodu da nigde ne preciziraju tehničke zahteve, već da pravilnik postane dopunska definicija članova 126 do 130, u kojima se ZEK bavi prisluškivanjem. Naravno da to nije dozvoljeno za ovakvu vrstu podzakonskih akata, ali stvar je još gora – pravilnik je produbio pitanje zbog kojeg je ZEK i okarakterisan kao neustavan (ko, kada i, ponajviše, na čiji nalog izdaje privatne podatke o osobi). Razlog za izostavljanje tehnikalja, navode ljudi iz BIA koji su bili članovi radne grupe za izradu predloga, bio je jednostavan – tehnika ide velikom brzinom, pa bi sadašnji tehnički zahtevi za nekoliko godina bili premali. Verovatno bi se to rešilo stalnom promenom pravilnika u tim tehničkim stvarima, ali – nisu se toga setili?

Ako govorimo o ljudskim pravima, a pogotovu o pravu na privatnost na Internetu, mobilnom telefonu ili na ulici – prava jednog prosečnog čoveka u bilo kojoj zemlji omeđena su državnim zakonima s jedne i delovanjima onih koji su „van zakona” s druge strane. Konkretno, da bi država pohvatala kriminalce ili smirila nerede, ona uvodi dodatne ograničavajuće i često represivne mere (najočitije, prilikom uvođenja vanrednog stanja zbog ubistva premijera), čime se sužava prostor za prava svih (npr. zbog štrajka, gradski autobusi će ići obilaznim putem). O pravom odnosu između prava građana i zakona treba da brinu prvenstveno državna tela, od ombudsmana pa sve do raznih državnih agencija. Ipak, najviše treba da brinemo mi sami, učestvujući u javnim raspravama kao što je bila ova.

Upravo u svemu tome i leži suština promašene teme predloga pravilnika, jer on uvodi razne represivne mere koje sužavaju prostor za prava čoveka i povređuju privatnost. Nije samo u pitanju to da nigde eksplicitno ne piše da sud(ija) treba da izda nalog za prisluškivanje, već se i samo prisluškivanje vrši na teret firme koja pruža elektronske usluge. To možete shvatiti ovako: korisniče, plati dodatno da bi te prisluškivali. Zatim, kako je definisano evropskim standardima, ali i našim Ustavom, određivanje lokacije na osnovu mobilnog telefona nije dozvoljeno. Možemo da ređamo probleme koliko nam volja, ali suština jeste da ovaj predlog pravilnika stvara daleko veće probleme nego pravilnik koji je trenutno na snazi, a koji je propisao RATEL 2009. godine. Na ondašnji RATEL-ov pravilnik takođe se digla „kuka i motika”, pa je intervencijama ombudsmana i drugih ipak napravljen koliko-toliko bolji pravilnik.

Međutim, najveći apsurd ove situacije tek sledi. Predlog pravilnika još nije usvojen, a veliko je pitanje da li će ga, nakon ispravki teksta prema iznetim primedbama u javnoj raspravi, nadležni ministar ipak potpisati i usvojiti. Daleko je izvesnije da će zbog blizine izbora ovakav škakljiv pravilnik ipak ostati samo predlog. A to znači sledeće: sve one službe koje sada vrše operativna prisluškivanja nastaviće da rade po starom, bez „civilne kontrole”, koja je trebalo da bude najznačajnija novina novog pravilnika. Rezultat: očajnički nam je potreban pravilnik, ali imamo predlog lošeg pravilnika koji najverovatnije neće biti usvojen, ZEK je na Ustavnom sudu, uskoro i izbore, što znači – službe nastavljaju da teraju po starom. Nije li „simpatičan” ovaj slučajni(?) apsurd?

Dušan STOJIČEVIĆ