Završavajući tekst posvećen avanturi Dracula: Resurrection, koji je pisan tačno pre godinu dana, konstatovao sam da „njeno finale, koje je samo polovični hepiend, sugeriše da sukob između Džonatana Harkera i Drakule ni slučajno nije gotov, i da će se po svemu sudeći nastaviti u mračnim ulicama Londona”. Doduše, mora se priznati da čoveku koji je završio pomenutu igru i nisu bile potrebne vidovnjačke sposobnosti da bi došao do takvog zaključka. Avantura sa upola završenom pričom i nedorečenim krajem, jednostavno je morala da dobije nastavak. Bilo je to samo pitanje vremena.

Vratimo se na trenutak u prošlu godinu i prisetimo se ukratko sadržaja igre Dracula: Resurrection. Kao što smo već naglasili, ona je nastala po motivima istoimenog romana Brema Stokera iz 1897. godine, koji se bez obzira na svoju iracionalnu pozadinu i horor tematiku danas smatra klasikom svetske književnosti. Avantura se događa sedam godina nakon navodne Drakuline smrti opisane u završnici romana. Mina, supruga Džonatana Harkera, mlađanog računovođe koji je sasvim slučajno ušao u direktan sukob sa zlim gospodarem mraka, vođena nesvesnim porivom kao posledicom starog Drakulinog ujeda u vrat, samoinicijativno se vraća u sablasni zamak smešten negde u brdima Transilvanije. Džonatan odmah kreće u potragu za njom, i nakon brojnih peripetija i savladanih opasnosti, u poslednjem trenutku uspeva da iščupa Minu iz Drakulinog fatalnog zagrljaja. Za krvopiju će se, inače, ispostaviti ne samo da nije mrtav, već da nikada nije bio življi i aktivniji, i da zajedno sa svojim slugama kuje mračne planove za sopstvenu transformaciju u biće koje će biti sposobno da podnese sunčevu svetlost. Međutim, za izvođenje dotičnog rituala, neophodan je prsten u obliku zmaja koga je Džonatan, ne znajući za njegovu istinsku vrednost, slučajno pronašao na malom seoskom groblju u neposrednoj blizini zamka.

The Last Sanctuary, dakle, počinje tamo gde se Resurrection završava: scenom u kojoj Džonatan i Mina beže iz Drakulinog zamka uz pomoć letelice Leonarda da Vinčija, na sličan način kao što to čine Brus Vilis i Endi Mekdauel u filmu „Hudson Hawk”. Razjareni grof, shvativši da je potcenio sposobnosti mladog Harkera, istog momenta odlazi za London u pokušaju da ponovo, milom ili silom, pridobije Mininu naklonost i od nje napravi gospodaricu svih vampira. I tako, svega sedam dana nakon trijumfalnog bekstva iz transilvanijske zabiti, život gospođe Harker još jednom počinje da visi o koncu. Saznavši da mu je Drakula za petama, posebno zbog pomenutog prstena, Džonatan odlučuje da poseti usamljeno imanje u neposrednoj blizini najveće londonske duševne bolnice za koje se veruje da je grofovo privremeno utočište dok boravi u glavnom gradu Engleske. Poseta tom zdanju prouzrokovaće niz neočekivanih događaja koji će glavnog junaka ponovo naterati da spakuje kofere i uputi se u Transilvaniju.

To što ova avantura u svom naslovu sadrži „dvojku”, čisti je marketinški potez. The Last Sanctuary pre zaslužuje da se nazove nekom vrstom „expansion packa” originalne igre ili, još bolje, njenim trećim i četvrtim kompakt diskom, nego autonomnim ostvarenjem koje ima logičan početak, kulminaciju i kraj. I to ne samo zato što se njegova radnja direktno nadovezuje na prvi deo, već i zbog same činjenice da on u svakom drugom pogledu izgleda i funkcioniše identično kao Resurrection. Bez ambicije da unose bilo kakve istinske inovacije na tehničkom planu (zato ostaju na snazi sve one vrline i mane o kojima smo govorili u SK 03/2000), autori su na već postojeći kostur prvog Dracule jednostavno nadogradili seriju novih lokacija i tako dobili željeni rezultat – „ad hoc” nastavak, koji zajedno sa prvim delom čini zaokruženu celinu.

Avantura se sastoji od dva velika poglavlja. Prvo se odvija u Londonu i prati Džonatanove pokušaje da spreči grofa da ostvari svoje planove, ali kada sav taj trud padne u vodu, a Drakula se ponovo dočepa jadne Mine i polovine magičnog prstena, radnja se još jednom seli u Transilvanijske Alpe i zloglasni zamak. Drugo poglavlje je karakteristično po tome što se u njemu ponavljaju neke lokacije iz prethodnog dela (rudnik, seosko groblje i neki delovi zamka), ali su autori, na sreću, bili dovoljno inventivni da ih obogate novim detaljima i potpuno drugačijim vrstama zagonetki.

Međutim, ako malo dublje zađemo u samu suštinu Dracule 2, na površinu će isplivati neke bitne koncepcijske razlike u odnosu na prvi deo. Pre svega, ova avantura mnogo više liči na pravu filmsku horor-priču o vampirizmu, kakve su masovno snimane još u doba nemog filma, sa Belom Lugošijem u glavnoj ulozi. Kao daleko morbidnija, mračnija i nasilnija igra nego što je to bio Dracula: Resurrection, ona poseduje znatno veći broj jezivih scena, uključujući tu i kadrove sa upotrebom legendarnog glogovog kolca i srebrnog krsta za isterivanje demona. Pored toga, Džonatan sada ume da koristi oružje (revolver i samostrel), što će mu u nekoliko navrata pomoći da izađe na kraj sa Drakulinim slugama. Sve to čini ovu avanturu mnogo napetijom, stavljajući je tako u red onih malobrojnih ostvarenja kojima je pošlo za rukom da na papiru deklarisani horor proprate odgovarajućom igračkom atmosferom. Ništa manje značajno nije ni to što je The Last Sanctuary u avanturističkom smislu znatno teža igra, sa iznenađujuće velikim brojem Mystolikih zagonetki, od kojih su neke intelektualno veoma zahtevne. Sve u svemu, onima kojima se dopao Dracula: Resurrection, garantovano će se svideti i njegov nastavak.

Slobodan MACEDONIĆ