 Nastavak jedne od najduhovitijih menadžerskih simulacija spada u interesantnija ostvarenja ove zime – a kako i ne bi kada u igri upravljate picerijama, šurujete s podzemljem, podmićujete vladine službenike, konkurenciju ometate stavljajući im pacove u restorane...
Pizza Connection 2 je, bez obzira na komičnu postavku, prilično ozbiljna igra – obiluje detaljima mikro-mendažmenta koji će i najposvećenije ljubitelje žanra staviti na muke. Cilj igre je preuzeti monopol u proizvodnji pica, služeći se raznim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Počinjete izborom lokacije za svoj budući restoran i nameštaja koji će odgovarati ciljnoj kategoriji mušterija, sledi prikupljanje osoblja koje će upravljati restoranom, određivanje radnog vremena, a na kraju dolazi najinteresantniji deo – kreiranje novih pica. Poslovi se tu ne završavaju, jer treba obezbediti finansijsku potporu i pouzdane dobavljače namirnica, oformiti jaku marketinšku kampanju i svim silama napasti konkurenciju (lansiranjem glasina, slanjem batinaša i kurira, podmićivanjem policije i drugim sumnjivim sredstvima). U određenom trenutku treba preći na nove lokacije, izgraditi još restorana i čitav posao podići na viši nivo. Posvećenost detaljima bi u normalnim okolnostima bila osobina kojoj bi trebalo odati priznanje. Međutim, ovde su svi detalji i prateće opcije toliko slabo prezentovani i šturo dokumentovani da će svi ti mikromenadžerski elementi ubrzo postati neizdržljiv teret za prosečnog igrača. Ekran je prenatrpan uglavnom beskorisnim podacima i šarenim ikonicama čije značenje nije lako „prokljuviti”, jer ne postoje nikakva objašnjenja, a statistički podaci su brojni, precizni i nadasve – nepotrebni. Detaljniji tutorijal bi u mnogome pomogao, ali od njega nema ni traga. S druge strane, grafički dizajn zaslužuje sve pohvale. Pizza Connection 2 je nepotrebno iskomplikovana igra i zaista je teško zamisliti da bi neko želeo da provodi sate mučeći se da bi shvatio značenje opcija i pohvatao sve končiće konfuznog interfejsa. Gradimir JOKSIMOVIĆ | | |
