Kao i u slučaju većine Mystolikih avantura i Riddle of the Sphinx poseduje priču koja je osmišljena tako da opravda usamljenički ambijent u kome se ona odvija. Nakon višegodišnjih istraživanja, čuveni britanski arheolog ser Džil Blajt Džefris unutar Sfinge otkriva salu koja je ostala netaknuta od same izgradnje. Nažalost, ovim činom aktivirano je drevno prokletstvo koje je Džefrisa i sve njegove saradnike odvelo u smrt. Predosećajući šta će se dogoditi, Britanac pismeno poziva svog kolegu da mu pritekne u pomoć, tvrdeći da je došao do senzacionalnog otkrića koje kompleks u Gizi i celu egipatsku civilizaciju povezuje sa Atlantidom. Dolaskom na lice mesta, drugi arheolog, odnosno igrač, zatiče napušteni kamp, čije opšte stanje nameće mnoga pitanja, a pre svega ono najvažnije – šta je Džefrisa i celokupnu njegovu ekipu zbrisalo sa lica zemlje?

Radi pune objektivnosti najpre moramo istaći sledeće: od ove avanture nemojte tražiti tehničku perfekciju. Kada se neka igra razvija više od pet godina, onda to neminovno povlači i neke negativne konsekvence, koje najčešće dolaze do izražaja upravo na tehničkom planu. Riddle of the Sphinx je napravljen zastarelom i sada već skoro zaboravljenom „slideshow” tehnikom. Dakle, korišćenjem serije renderovanih statičnih slika koje se smenjuju kako se igrač kreće napred ili nazad (izostali su čak i međupoložaji pri okretanju pogleda za 90°. Lokacije izgledaju solidno, ali danas, u eri 32–bitnog kolora i hardverske akceleracije, njihova pojava daleko od toga da izaziva divljenje. Postoje pojedina mesta gde igra dozvoljava paniranje scene oko igračeve ose za 360°, ali tada grafika još više gubi na kvalitetu, kako u pogledu rezolucije, tako i kolorita. Jedini impresivni tehnički element jeste muzika (izuzetna je!), ali se, nažalost, i tu potkrala jedna „kvaka”: prilikom učitavanja sa CD–ROM–a, javljaju se neprijatni interapti koji je na momente prekidaju. Kada se sve sabere, nameće se zaključak da je ova igra jednostavno zalutala u 21. vek. Ali, na sreću, druga strana medalje govori nešto sasvim drugo.

Nakon više desetina, pa čak i stotina najrazličitijih avantura koje sam video i završio u svojoj igračkoj karijeri, bio sam čvrsto ubeđen da me više ništa ne može iznenaditi, barem kada je reč o mom omiljenom žanru. E pa, pogrešio sam, načisto. Ni posle nekoliko dana igranja, ne mogu da dam precizno objašnjenje odakle takva fasciniranost ovom igrom. Ipak, čini se da je presudan faktor to što je ona do te mere realna, da bi snažnije iskustvo u arheološkom istraživanju bilo samo kada bi se čovek našao na licu mesta, u samom Egiptu, oči u oči sa drevnom Sfingom čije tajne još uvek nisu potpuno razjašnjene. U stilu najboljih Mystolikih igara, Riddle of the Sphinx naprosto usisava igrača u sebe, primoravajući ga da aktivira svoje najskrivenije intelektualne potencijale. Istražiti kompleks Gize i konačno rešiti čuvenu Sfinginu zagonetku, izazov je kome teško može odoleti iko ko u sebi nosi barem malo istraživačkog duha. U ovoj igri nema ni jedne jedine glupe zagonetke ili nelogičnosti (od kojih ni najpoznatije avanture nisu pelcovane), sve je do najsitnijih detalja utkano u priču, a da stvar bude još bolja, istraživanje piramida, tajnih grobnica i svetiliša skoro da je potpuno nelinearno. Autori, naravno, ništa nisu izmislili: sve ono što je do sada otkriveno, i što su oči modernog čoveka imale priliku da vide, preneto je bez ikakvih izmena i ulepšavanja na računare. Svaka odaja, svaki hodnik, svaki budžak. Naravno, elementi fantastike, koji su dodatni začin igri, nametnuli su potrebu da se kreiraju lokacije iz mašte, ali to nimalo ne umanjuje njenu autentičnost.

Šta reći o samim problemima? Fantastični su! Prva i nimalo laka zagonetka (otkrivanje šifre za katanac u Džefrisovom šatoru) samo je predigra za ono što sledi: od dešifrovanja kartuša (hijeroglifskih natpisa), rešavanja simboličkih problema povezanih sa biblijskim tekstovima, pa sve do korišćenja vrhunske tehnologije za potrebe istraživanja, kao što je, recimo, upotreba malog teledirigovanog robota koji je sposoban da se uvuče u klaustrofobične kanale kojima je ispresecana čitava Keopsova piramida. Što je najinteresantnije, čak je i taj detalj utemeljen na realnosti. Naime, na isti način, uz pomoć robota vrednog 250.000$, nemački arheolog Rudolf Gatenbrink je marta 1993. otkrio do tada nepoznati prostor unutar iste piramide. Da stvar bude još čudnija, do dana današnjeg arheolozi nisu pronašli put kojim se peške dolazi do te lokacije. Špekulacije o tome šta krije taj prostor još uvek su aktuelne.

Posvećenost autora izučavanju egiptologije stvorila je magičnu igru kakva je falila u poslednjih nekoliko godina. Jedini je „problem” što je ona namenjena sličnom soju ljudi – onima koji su posvećeni igranju najtežih kompjuterskih igara, kojima desetine usamljenih sati provedenih uz monitor bez ijednog jedinog ispaljenog metka ne predstavljaju smaranje i koji će mirne duše prihvatiti njenu tehničku arhaičnost. Ako spadate u takve ljude, Riddle of the Sphinx će vam pružiti neizmerno zadovoljstvo.

Slobodan MACEDONIĆ