Invazija uglavnom anonimnih proizvođača softvera na izmučeno PC tržište se nastavlja. Programersko-dizajnerska ekipa po imenu Enlight baca nas u 1428. godinu, usred Stogodišnjeg rata. Sve ukazuje na to da Enlight planira serijal, pa nas možda zadesi i neki Wars & Warriors: Marko Kraljević. U ovoj, „prvoj” epizodi igrač je smešten u oklop Jovanke Orleanke.

Jovanka Orleanka bila je u službi francuskog kralja Šarla VII tokom Stogodišnjeg rata i za nju su vezane raznorazne priče i legende. Najpoznatija je ona o njenom navodnom šestom čulu i sposobnosti predskazivanja događaja. Ali sigurno niste znali da Jovanka ume da veže dvadesetostruki combo hit, bolje čak i od Sub-zeroa iz Mortal Kombata!

Jovanku kontrolišete u trećem licu. Međutim, svi perverznjaci koji su balavili nad tastaturom blenući u „izazovne” poligonalne obline Lare Kroft biće duboko razočarani. Glavna junakinja ove igre je ipak u oklopu i više liči na neku simpatičnu devojku iz komšiluka nego na megalomanski „napakovanu” Laru Kroft. Jedan od retkih pluseva ove igre jeste to što je u njoj konačno prekinuta praksa manipulacije silikonskim akrepima.

Izvođenje najviše podseća na Blade of Darkness sa sve energetskim jabukama i pogačama (koje li su narkotike stavili u nesrećnu pogaču kad ona do maksimuma revitalizuje likove u igri?). Tu su i neizbežne, već viđene first-person akcione scene gađanja lukom i strelama. Legolas bi zaplakao kada bi video kakvom suludom brzinom Jovanka odapinje strele. Doduše, možda je u pitanju samo dobro zamaskirana srednjovekovna verzija gatling-guna.

Pored toga što ima natprirodno brze zglobove u desnici, naša Joka je takođe sposobna da skoči dva metra uvis. To joj neće baš biti važno pred ogradicom od tridesetak centimetara koja može i da se zaobiđe, ali čemu onda skok? Ne valjda da bi Jovanka svojim saputnicima rekla: „Vidi šta ja umem”...?

Autori su ambiciozno pokušali da oplemene igru RPG elementima, ali se sve na kraju svodi na puko „budženje” snage i ostalih vitalnih statistika, kao i učenje novih kombo poteza koji su ionako neinventivni. Ako vam nije dovoljno da vodite samo Jovanku, slobodno produbite dosadu tako što ćete usput da pokupite još nekog francuskog nesrećnika. S njim je sve isto kao i sa Jovankom, samo su model i skin malo drugačiji. Monotonost modela se odnosi i na neprijatelje, te će vam se sasvim sigurno u jednom trenutku pričiniti kao da ste se našli usred „Dana mrmota”. Programeri su stvorili nešto što mogu da patentiraju pod nazivom „veštačka glupost” jer upravo to karakteriše ponašanje protivnika. Dok jedan virtuelni idiot trči u mestu (skida kilograme, šta li?), njegov imbecilni brat po skriptu mirno stoji ispod drveta i miriše cveće dok ga sa razdaljine od pet metara pune strelama. I ni da trepne...

Što se tiče vizuelnih rešenja i hardverskih apetita, Joan of Arc je onoliko zahtevna koliko je ružna. Dakle, mnogo. Kvalitet tekstura jednak je loading screenu Commodorea 64, sakati modeli proklinju tvorce što ih nisu obdarili sa nekoliko stotina poligona više, jedino animacije likova donekle vade stvar. Daleko od toga da dobru igru čini samo kvalitetna grafika, ali ne bi škodilo da se na ekranu makar u tragovima vidi poneki frame buffer efekat, pixel shading, refleksija tu i tamo... Nismo valjda džabe bacali pare na nVidia/ATI aždaje (čija brzina ionako neće doći do izražaja usled kriminalno neoptimizovanog koda).

Nećemo anatemisati samo zvučnu podlogu. Muzičke teme su jako kvalitetno urađene i očigledno ih je komponovao neko ko zna svoj posao. Ali one nikako ne odgovaraju klanju koje se odvija na ekranu – više priliče mirnom popodnevu uz šolju čaja u pet. Voice-over umetnici su uradili svoj posao na zadovoljavajućem nivou, što ne može da se kaže za tehničare koji su njihove glasove digitalizovali i prenosili u igru. Govor po kvalitetu i učestalosti semplovanja odudara od ostalih zvukova u negativnom smislu. U to spada i užasno jednolično fijukanje mačeva koje će vas proganjati satima nakon što obrišete ovu igru i formatirate disk, da se zlo kojim slučajem ne vrati.

Decenija koja je za nama uzima danak. Godine piratovanja PC igara konačno su ubile ovo tržište i ojačale produkciju za konzole, tako da nam jedino ostaje da igramo dva-tri hita godišnje ili da prodamo naše mukotrpno zarađene računare i snabdemo se kvalitetnim TV prijemnikom i najnovijom Sony/Xbox konzolom. Jovanka Orleanka svojim šestim čulom predskazuje da će najverovatnije i biti tako. Igru vredi nabaviti samo radi ritualnog spaljivanja diskova na kojima je smeštena, a Enlighteovcima možemo zavapiti: „Nemojte, ljudi, k’o Boga vas molim!”.

Jan ČMELIK