Pyro Studios se možda smatra začetnikom taktičko-šunjalačkog RTS podžanra, ali da nije momaka u Spellboundu, Komandosi bi verovatno ostali žigosani kao jednokratna aberacija među „normalnim” real-time strategijama, osuđeni da na sopstvenim plećima nose opstanak i dalju evoluciju svoje malene podvrste. Međutim, Spellbound se proteklih godina latio svesrdnog kloniranja, tako da su izometrijske squad-based mozgalice danas reprezentovane šačicom raznolikih i relativno uspešnih naslova, od kojih je dobar deo potekao upravo iz njihove radionice.

Pošto je Pyro kroz tri iteracije svoje udarne franšize ostvario apsolutni monopol nad WWII okruženjem, Spellbound je inspiraciju potražio prvo na Divljem zapadu, a kasnije i u Šervudskoj šumi. Posle Desperadosa i Robina Huda, Chicago 1930 u suštini donosi samo još jednu promenu kostima i scenografije, preselivši kompletnu menažeriju u Čikago u doba prohibicije. Imajući u vidu kontinuiranu reciklažu jednog te istog koncepta iz igre u igru, bilo bi očekivano da je razvojni tim do sada imao vremena da temeljno ispeče zanat. Paradoksalno, Chicago 1930 se mirne duše može oceniti kao najslabije ostvarenje u ovoj trilogiji jer ispoljava neočekivanu dozu amaterizma.

Napukline se na prvi pogled ne naziru. Igru možete započeti u lakiranim cipelama Džeka Beretija, perspektivnog mladog mafijaša pod okriljem Don Falkonea, ili pak možete odabrati značku FBI agenta Edvarda Neša koji će se latiti nezahvalnog posla da grad očisti od korupcije. U oba slučaja vas očekuje po deset misija punih prepoznatljive pseudotaktičke akcije u trećem licu, dok budete vodili grupicu lojalnih izabranika po sjajno dočaranim lokacijama širom Čikaga.

Sa sigurnošću se može reći da je bezmalo svaki kliše koji su mafijaški filmovi i pulp literatura utemeljili u našoj kolektivnoj svesti tokom poslednjih pedesetak godina ovde iskorišćen. Surova borba Iraca i Italijana za prevlast nad gradom daće Beretiju šansu da se dokaže, izvršavajući za Dona raznovrsne zadatke kao što su ubistva, ulični obračuni, reket i sabotaža. S druge strane, Ed Neš će morati da rešava smrtne slučajeve, ispituje svedoke, privodi sumnjive likove i vrši racije na točionice alkohola. Za razliku od Beretija, Neš kao predstavnik reda i zakona ne može sebi da dozvoli luksuz ležernog nasilja, osim u krajnjoj nuždi.

Na papiru celokupan koncept zvuči sjajno, ali u praksi Chicago 1930 pati od ozbiljne krize identiteta. Autori očigledno nisu mogli da se odluče u kom pravcu da razviju igru, što je za posledicu imalo proizvod čija je izvedba negde na pola puta između proste akcije i taktičke šunjalice. Ovaj osnovni nedostatak fokusa povlači za sobom niz drugih problema kao što su neprilagođen kontrolni sistem i isuviše restriktivan dizajn većine misija. Igra vas najčešće vodi za ruku od situacije do situacije, snažno „sugerišući” šta se od vas očekuje u svakoj prilici i ne ostavljajući prostora za slobodno eksperimentisanje. Ovakvo preterano forsiranje igrača da „skače kroz obruče” jeste jedan od sigurnih pokazatelja amaterskog dizajna. Ikonice nad glavama NPC aktera jasno vam kazuju treba li ih pozdraviti rečima ili olovom; na vama je samo da sledite scenario.

Jednako ozbiljan problem predstavlja falični upravljački interfejs. Kako prečice na tastaturi uopšte ne postoje, komande je moguće izdavati isključivo pomoću levog tastera na mišu, što je prosto neverovatan propust kod igre koja zahteva solidnu količinu mikromenadžmenta. Za svaku pojedinačnu akciju potrebno je nabadati kursorom po sitnim dugmićima na desnoj strani ekrana. Stvar dodatno pogoršava ne baš preterano „pametan” kursor koji, recimo, neće znati šta da radi sa sveže onesposobljenim protivnikom – moraćete sami da odaberete konopac u majušnom inventaru, a zatim da kliknete na nepomično telo. Ukoliko još hoćete da pretražite nečije džepove, posle vezivanja je telo iz nekog (morskog) razloga neophodno malčice pomeriti kako bi predmeti sa njega „iskočili” na pod. I tako svaki put.

Zaštitni znak ovakvog tipa igara jeste izuzetno detaljna 2D grafika, a Chicago u tome zaista briljira. „Rezolucija” svake prostorije dostiže nivo escajga i bilijarskih kugli, sa jednakom posvećenošću svakom stolu, fotelji i tapetu. Igra vam na prilično elegantan način stavlja do znanja koje ste delove mape već posetili: neistražene lokacije su crno-bele, dok pretražene prostorije imaju sepija tonalitet, poput starinskih fotografija. Iako se veći deo igre odvija unutar građevina, mapu nije moguće rotirati radi bolje preglednosti (kao i tamna strana meseca, mnogi zidovi u ovoj igri ostaće zauvek skriveni od ljudskog oka). Kada vaš lik zađe iza neke prepreke, okolna infrastruktura postane prozirna, što često nije dovoljno da se jasno razabere šta se dešava. Likovi su dosta sitni, posebno pri većim rezolucijama, kada zbog slične odeće vaših i protivničkih siledžija u većoj gužvi nećete više znati ko je na čijoj strani.

Sami obračuni su krajnje površni i svode se na monotono kliktanje mišem po protivnicima. „Porozna” veštačka inteligencija redovno vam omogućava da mlatite suparničkog mafijaša na mrtvo ime dok njegov kolega stoji okrenut leđima samo pola metra dalje. Ukoliko vas onesveste tokom neke od solo misija, pojaviće se diskretna poruka koja vam savetuje da odete u kraću šetnju dok vaš lik ne povrati svest. Što je najbolje, ne šale se.

Đorđe NAGULOV