Treba biti oprezan sa hypeom. Pažljivo doziranje ove moćne PR supstance kolektivnu svest igračke publike može lako dovesti do tačke usijanja u iščekivanju nekog potencijalnog megahita. U najboljem slučaju, igra će ispuniti sva očekivanja i izboriti sebi mesto među klasicima žanra, kao Half-Life, a u najgorem, može se ponoviti katastrofa hindenburških proporcija zvana Daikatana. Stvarnost se obično nalazi negde na sredini, što je slučaj i sa Monolithovom novom pucačinom. F.E.A.R. je po mnogo čemu fantastična igra, tu nema dvojbe, ali možda sadrži manu-dve više nego što joj se može komotno progledati kroz prste. Uprkos objektivnim nedostacima, F.E.A.R. nudi najluđu holivudsku akciju koja se može naći s ove strane filmskog platna, znalački zapaprenu elementima urbanog japanskog horora. Rezultat je kombinacija koja će neopreznom akcionom konzumentu oprljiti trepavice.

Uvodne scene uspostavljaju adekvatno mračan ton. F.E.A.R. definitivno nije za osetljive pošto ga elementi poput ležernog psovanja i kanibalizma u prvih pet minuta lansiraju pravo u mature kategoriju, dok pojava uznemirujuće utvare u obliku devojčice nagoveštava obilje scena koje mogu uticati na rad srca. Autori su odlučili da vas potpuno uvuku u priču, postavljajući igrača pravo u čizme nemog alter-ega koji ne zna puno o tome šta se dešava (svaka sličnost sa Half-Lifeom je verovatno namerna). Misteriozni vladini projekti i paranormalne pojave se gomilaju brže nego u epizodi „X-Filesa”: komandir Fetel je, po svemu sudeći, iznenada poludeo, što ne bi bio toliki problem da pod svojom komandom nema omanju armiju telepatski dirigovanih klonova. Kao pripadniku specijalnog odreda za sanaciju nezgodnih nusprodukata supertajnih eksperimenata (slobodan prevod skraćenice iz naslova), na vama je da ga, žargonski rečeno, „neutrališete”. Na putu do razrešenja očekuje vas oko dvanaest sati brutalnog akcionog baleta.

Ukoliko se stvari svedu na svoju suštinu, F.E.A.R. predstavlja dvanaestosatnu glorifikaciju vatrenih obračuna. Napucavanje u ovoj igri dovedeno je do nivoa adrenalinske nirvane, što je cilj kojem su se autori očigledno posvetili sa bezmalo fetišističkom minucioznošću. Glavna alatka koja je omogućila ovaj flert sa perfekcijom jeste usporenje vremena, popularni bullet-time. Max Payne je možda bio prvi, ali ovde kombinacija perspektive u prvom licu i masnog premaza naprednih shadera dovodi dešavanja u novi fokus. Zvukovi se otegnu i uspore, obrisi predmeta se izoštre, a akcija koja eksplodira svuda oko vas počinje da otkriva svoju skrivenu lepotu: komadići smrskanih pločica i maltera pršte uz male erupcije prašine, krhotine stakla se belasaju na veštačkoj svetlosti, svaki pojedinačni metak cepa vazduh ostavljajući kovitlac za sobom, dok prazne čaure u pozadini zvekeću padajući na pod. Ah.

Vaši protivnici su posebna priča. Tokom najvećeg dela igre borićete se s jednim te istim klonovima pošto raznovrsnost protivnika F.E.A.R.-u nije jača strana. Nagoveštena inteligencija koja nas je zaintrigirala u demou ovde dobija priliku da se razmaše do te mere da se ponekad čini kao da se borite protiv pravih specijalaca, a ne komadića AI koda. Zaboravite tipičnu metodologiju kojom se pristupa čarkama u FPS igrama, uz puno strejfovanja i podsvesno oslanjanje na generičku tupavost protivnika; ovde će vas zbog takvih taktika kazniti brzo i brutalno. Barem quickload pomaže da se potisne testosteron i obračunima priđe na promišljeniji način. Protivnici rade sve što bi se očekivalo od živih ljudi: komuniciraju, traže zaklon, aktivno opkoljavaju vašu poziciju i retko srljaju direktno u liniju vatre. Njihova odsečna radio-komunikacija staviće vam do znanja šta nameravaju, tako da kad čujete „flush him!”, možete slobodno očekivati granatu u krilu koju sekundu kasnije.

Horor je ovde tek kao gusta pena na prepunoj čaši. F.E.A.R. naizmenično servira hiperkinetičke obračune sa specijalcima, posle kojih dolazi porcija lutanja po mračnim hodnicima bez žive duše. Taman kad posle dvadesetak minuta žestokog puškaranja zaboravite na misterioznu devojčicu, svetla će početi da trepere i da se gase, prigušeni kikot odjeknuće prostorijom, kutije će bez razloga same popadati sa police. Horor u F.E.A.R.-u ponekad je suptilan i mučan, ponekad šokantan (kada je u klaustrofobičnom ventilacionom sistemu devojčica izronila iz mraka i krenula da gamiže trenutak pre nego što je otkazala baterijska lampa, potpisnik ovih redova više nije osećao prste), ali se uvek šunja po obodima iskustva, uskačući tu i tamo da vas malo prodrma.

Dobar deo atmosfere igra crpi iz dubokih senki koje pokrivaju većinu lokacija. F.E.A.R. je izrazito mračna igra, što je delimično upotrebljeno da se prikriju nedostaci enginea. Kada je u svom elementu, F.E.A.R. zaista izgleda izuzetno. Međutim, pažljivo zagledanje otkriće neuglednu teksturu tu i tamo, kao i veliki broj iznenađujuće uglastih predmeta. Utisku još više odmaže monotonost nivoa, koje sačinjava beskrajna procesija hodnika, rešetki, cevi, kutija, kontejnera i kancelarijskog pribora. Ipak, sve vizuelne nedostatke nadomešta besprekoran osećaj tokom borbi, kada engine uprti mnoštvo shadera, particle efekata i odlično implementiranu fiziku. Varnice i šrapnel praskaju na sve strane, tela realistično plešu kroz guste oblake dima i krvi, sudaraju se i ruše scenografiju.

Još jedna bolna tačka je hardverska zahtevnost. Nekako se stiče utisak da je engine mogao biti još malo „zategnut” radi kojeg frejma više. Igra je najviše gladna memorije i tek se sa 768 i više MB može pričati o iole glatkom iskustvu (1,5 do 2 GB je optimalno). Barem opcije dozvoljavaju svakojaka setovanja pomoću kojih je moguće iz mašine iscediti ekstra frejm bez većih kompromisa. Praznična sezona je sa sobom donela i talas next-gen igara koje će mnoge igrače suočiti s nemilom činjenicom da je došlo vreme za upgrade. F.E.A.R. ga verovatno i zaslužuje.

Đorđe NAGULOV