Ovo je klasična 3D avio-pucačina s primesama simulacije, pripadnik žanra koji nikad nije bio superpopularan, ali čijih predstavnika nikad realno nije nedostajalo. Nalik na Secret Weapons over Normandy, igra nudi predvidljivu formu skriptovane single-player kampanje, klišeiziranu ratnu priču, ogromnu dozu eksplozivne akcije, superiornu grafiku i zvuk... Kampanja za jednog igrača je prilično dugačka i pokriva kompletan Drugi svetski rat u pacifičkom teatru operacija kroz 26 dugačkih i višeslojnih misija. Igra vam daje priliku da iz perspektive mornaričkog pilota iskusite bukvalno sve ključne operacije tog perioda: od Perl Harbura do Okinave, sa Gilbertovim i Marijanskim ostrvima, Gvadalkanalom, Taravom, Filipinima i Ivo Džimom između. Šta onda nije u redu? Od viška obično ne boli glava, zar ne?

Fundamentalna greška koju su autori igre napravili vezana je za dizajn single-player misija. Najveći deo njih je ofanzivno-defanzivnog karaktera, sa snažnim naglaskom na defanzivnom. Od vas će se konstantno zahtevati da nekoga ili nešto sačuvate od propasti, najčešće uz vrlo stisnut vremenski limit po čijem isteku trpite poraz. Od vašeg aviona zavisi sudbina flote, bombarderskih eskadrila, pa i strateških ofanziva na čitavom Pacifiku. „Normalna” misija u kojoj, na primer, dobijete zadatak da poobarate japanske lovce koji štite svoje brodove očas se pretvori u frenetičnu odbranu svih američkih flotno-armijskih resursa: od vas će se istovremeno zahtevati da štitite lovce, obarate bombardere, potapate brodove i pazite da niko ne čukne vašu flotu... Ovo bi bilo sasvim u redu da igrate, recimo, neku uvrnutu i fiktivnu aero-makljažu tipa Crimson Skiesa, ali Heroes of the Pacific od početka insistira na istorijskoj autentičnosti, preciznim tajminzima i rekreaciji ključnih ratnih operacija. Zato ovakav koncept štrči, smeta i nervira. Karakteristika koja proističe iz ovako faličnog dizajna misija jeste težina: igra čak i na drugom (default) od četiri nivoa težine predstavlja pravi izazov za prste, a pogotovo za živce. Najizrazitiji primer svega nabrojanog jeste finalna misija iz kampanje za Ivo Džimu (poslednja petina igre), u kojoj ćete sami morati da očistite (bukvalno) kompletan japanski arsenal; prvo će se od vas zahtevati da dimom obeležite obalsku artiljeriju, zatim da uništite protivavionske topove, mitraljeska gnezda, 40 parkiranih aviona, četiri hangara, nekoliko desetina eskadrila lovaca, sprečite napade kamikaza na flotu, uništite konvoj vozila koji prevozi japanskog komandanta, štitite padobrance koji zauzimaju aerodrom, sprečite tenkovsku ofanzivu na njih, očistite put za odeljenje marinaca koje juriša na planinsko utvrđenje, probijete njegove zidine, uništite radio-antenu i generator... Naravno, sve vreme se borite protiv lovaca koji ne prestaju da dolaze, uz zadatke koji vam se bukvalno nižu bez pola sekunde predaha. Greška od nekoliko sekundi ovde podrazumeva poraz, uz radio-kreštanje komandira koji vas naziva nesposobnim idiotom! Ko je ovde lud? Onaj ko je pravio ovu misiju ili onaj ko ima dovoljno strpljenja i reflekse oposuma da bi je prešao? Naravno, sve ovo nekome može i da se dopadne, ali slobodni smo zaključiti da velikoj većini igrača neće.

Igra vam nudi zaista impresivan arsenal aviona: gotovo svi relevantni modeli lovaca, torpednih, obrušavajućih i srednjih bombardera postaju progresivno dostupni kako napredujete s kampanjom. Uspešnim kompletiranjem svake misije stičete „upgrade” poene, koje možete investirati u kupovinu naprednijih modela svakog pojedinačnog vazduhoplova. Neke misije nude mogućnost izbora klase aviona, ali zlatno pravilo je da je „upgradeovani” lovac naoružan bombama uvek bolji izbor od tromog bombardera bilo kog tipa. Ovo je još jedan od dizajnerskih propusta, a misija u kojoj ćete potopiti super bojni brod Musaši leteći u Hellcatu nema smisla ni u „Zoni sumraka”. Ako se zeznete i uzmete npr. Dauntless (bombarder za obrušavanje), nećete moći dovoljno brzo da poobarate japanske lovce koji prete eskadrilama koje bi trebalo da štitite! Zašto bi neko, za ime sveta, odlučio da vođu bombarderske eskadrile usred misije zaduži za dogfight sa desetinama lovaca i eskort torpednih aviona? Kapitalna glupost koja ima velike dodirne tačke s potpunim odsustvom veštačke inteligencije vaše eskadrile i američkih pilota u globalu. Bez ulaženja u detalje, niko od njih nema ni najmanju borbenu vrednost, a komande za napad, odbranu, formaciju ili raspršivanje koje im možete zadavati ne daju nikakav opipljivi plod.

Na kvalitet prezentacije, budžetnost ukupnog utiska i kvalitet audio-vizuelne komponente nemamo zamerki. Jedan od boljih momenata igre (što izdavač obilato eksploatiše u oglasima) jeste masovnost bitaka: u pojedinim misijama (Marijanska ostrva, Filipini) učestvovaćete u vazdušnim borbama sa stotinak drugih aviona. Epohalne bitke u kojima letite iznad ogromnih flotnih sastava iznad kojih pršti flak i lete grozdovi aviona u napadu i odbrani podsećaju na neki od pompeznih patriotskih hitova snimanih šezdesetih godina u Americi. Ako igru samo gledate dok je neko drugi igra, donjoj oceni slobodno dodajte 20 poena.

Miodrag KUZMANOVIĆ