Kako je krenulo, još ćemo početi da verujemo u sajentologe, vidovnjake, astrologe, ufologe, crne i bele magove, vračare, nadrilekare i sličnu bratiju koja od lakovernih ljudi pravi majmune (gospodo šimpanze, nemojte se uvrediti). Zašto? Pa, zbog 2003 UB313.

Pre otprilike četiri meseca široko pučanstvo plave planete dobilo je konačnu potvrdu nečega o čemu je astronomija već decenijama spekulisala – da Sunčev sistem sadrži barem još jednu do sada neotkrivenu planetu. 2003 UB313 jeste šifrovano ime za nebesko telo znatno veće od Plutona koje se oko Sunca kreće duž izrazito eliptične putanje, što mu je omogućilo da do oktobra 2003. ostane skiveno od očiju astronoma. Skoro dve godine trajale su rasprave na temu da li ga uopšte treba priznati za novu planetu, s obzirom na to da pojedini stručnjaci ni Plutonu ne daju takav status, da bi onda konačno sredinom jula svi svetski mediji objavili vest koja je zaljubljenike u nebo oduševila, a neke, poput društvanca s početka teksta, bacila u bedak. Kako li će, recimo, astrolozi uspeti da se uklope u ovo otkriće? Hoćemo li konačno dobiti objašnjenje zašto parče hleba uvek pada namazanom stranom na zemlju ili zašto pečenje zagori baš kada očekujemo važne goste? Dešava li nam se to kada se UB313 nađe u šestoj kući zajedno sa Marsom ili na to ipak pretežno imaju uticaja dve davno otkrivene prirodne sile: gravitaciona i sila ljudske gluposti?

Da li je novootkrivena planeta zapravo legendarni Nibiru koji se u starim sumerskim zapisima pominje kao kolevka čovečanstva, dom polubožanske rase Anunakija, u Bibliji poznatih kao Nefilimi (vidi opis Tomb Raider: Angel of Darkness, SK 8/2003) ili je u pitanju samo obično parče ogoljene stene i smrznutog gasa? Ako je verovati navodima Zekarije Sitčina (www.sitchin.com), pseudoteoretičara i mistika koji je u svojoj knjizi „The 12th Planet” iz 1976. najavio „dolazak” nepoznate planete u periodu između, pazite sad, 2003. i 2012. godine, UB313 nema veze sa Nibiruom, mada se neki podaci dobijeni dosadašnjim posmatranjima opasno podudaraju s drevnim tekstovima. Bez obzira na krajnji ishod ove naučne zavrzlame, ispade da „istina nije negde tamo”, već da nam je hiljadama godina bila pred nosom; samo je bilo potrebno da se pojavi neko ko će je pravilno protumačiti.

Sasvim je sigurno da autorski tim češkog Future Gamesa (The Black Mirror) ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da će u vreme objavljivanja njihove igre Nibiru: Age of Secrets (ili The Messanger of the Gods u evropskom izdanju) još uvek neimenovana planeta biti otkrivena. Neverovatnim spletom okolnosti avantura se bavi upravo implikacijama njenog navodno poslednjeg prolaska pored Sunca, uticajem koji je izvršila na do tada primitivnu majansku civilizaciju, kao i vezom s tajnim istraživačkim projektima koje su nacisti sprovodili pre i za vreme Drugog svetskog rata. Dakle, u pitanju je mešavina svega i svačega, istoriografije i oklutizma, astronomije i nacizma, koja je jednom skromnom studentu arheologije sa praškog univerziteta zamalo došla glave.

Nibiru je, dakle, priča o Martinu Holanu koji na molbu svog ujaka, starog lisca kome je potraga za antikvitetima životna pasija, počinje da se raspituje o razlozima iznenadnog vojnog prisustva u okolini napuštenog rudnika na granici između Češke i Nemačke. Kada, zahvaljujući sopstvenoj snalažljivosti, otkrije da se u dubinama rudnika nalazi zaboravljena nemačka laboratorija, on shvata da je na tragu velikog otkrića koje bi moglo da izvrne naglavačke teoriju o nastanku čovečansta. Da bi definitivno potvrdio svoje nalaze, on odlazi u Meksiko, na mesto gde je prvi put došlo do kontakta između ljudi i posetilaca iz svemira, svestan da se upleo u zaveru iz koje nema povratka.

Iako rađen s velikim ambicijama, Nibiru je čedo proseka, po mnogo čemu inferiornije od The Black Mirrora. Slučajnost? Svakako ne, pošto mu koreni sežu u 1998. godinu kada su Česi napravili prvu verziju igre (Posel Bohu), namenjenu isključivo lokalnom tržištu. Posle internacionalnog uspeha Crnog ogledala, igre koja je proglašena najboljom evropskom avanturom za prošlu godinu, autori su odlučili da svoj prvenac izvuku iz naftalina i da ga sa ozbiljnim unapređenjima, prevashodno tehničke prirode, ponovo serviraju igračima. Tako smo u suštini dobili jednu starovremensku avanturu, sa zanimljivim, ali ipak stereotipnim zapletom, u kojoj mali čovek po ko zna koji put spasava svet od grupe ludaka. Scenario koji nije pretrpeo ozbiljnije izmene ostao je na amaterskom nivou, pun klišea i već viđenih zagonetki (klasično kombinovanje predmeta i poneka slagalica pred sam kraj), daleko od kompleksnog psiho-horora viđenog u The Black Mirroru.

Pa ipak, igra ima nešto čime se može podičiti na sav glas. Striktno tehnički gledano, Nibiru je jedna od najlepših avantura do sada. Sa božanstvenom grafikom, čiji nivo detaljnosti daleko prevazilazi čak i Syberiju, i specifičnim koloritom koji forsira žute i crvene nijanse, ona naprosto nema konkurenciju u svojoj branši. Ovakav fotorealizam za real-time rendering ostaje i dalje nedosanjani san.

Avanturu karakteriše i sjajan zvuk, sporadične i nenametljive muzičke teme koje se savršeno uklapaju u ambijent, ali, nažalost, i veoma loša gluma koja je rezultat nespretnog i, što je mnogo važnije, nedoslednog pokušaja da se po svaku cenu dočara atmosfera istočne Evrope. S jedne strane, skoro svi likovi govore s izveštačenim slovenskim, nemačkim ili francuskim akcentima koji neviđeno paraju uši, dok glavni junak, koji je po definiciji rođeni Čeh, priča kao da je odrastao usred Menhetna. Eto šta znači globalizacija.

Slobodan MACEDONIĆ