Upozorenje na početku igre glasi: WARNING: This game contains explicit scenes of violence, gore, and horror. Pa, veliko vam hvala na ovoj goloj iskrenosti i otvorenosti odmah na početku. Na tren sam, eto, pomislio da je u pitanju nešto posve ozbiljno, zaista sablasno i samim tim obećavajuće. Ali avaj...

Avantura, dakle, može da počne, ukoliko uspete da svarite početnu informaciju da je najveća moguća rezolucija igranja 800 x 600. Sklonili ste prst sa čela? Idemo dalje. Već tokom uvodnog filma nešto je počelo gadno da zaudara na klasičnog pripadnika trash ogranka igara. Nisam bio u pravu. U pitanju je nešto mnogo gore!

Priča nije baš preterano originalna, ali je bar intrigantna. Pošto je Marko Polo još u 13. veku iz Italije započeo putovanja na Daleki istok, ubrzo je zaživela trgovinska i druga razmena između dva potpuno različita kraja sveta. Međutim, pored raznih dobara i kulturne tradicije, iz Azije je 1347. godine dospela i crna kuga. Tada su se ugasili milioni života širom bespomoćne Evrope. Sve ovo predstavljaju istorijske činjenice. U igri se, međutim, otišlo nešto dalje i u Evropu je stiglo još jedno, mnogo veće zlo da dobiberi Evropljanima već prenabiberen život u stilu popularne serije „Opstanak”. Odjednom, na ulicama gradova leševi ljudi su počeli da se preobraćaju u zombije, da marširaju horde vampira, demona i zloslutnih kripova iz srca pakla. Ko može da ih zaustavi? Pa ko drugi ako ne baš vi.

Na samom početku ponuđen je mršav izbor između dva lika – muškog i ženskog – koji su po karakteristikama generalno dosta slični, ali muški lik ima izvesne prednosti u snazi i izdržljivosti, a ženski u većoj agilnosti i brzini. Bilo kakvo prilagođavanje lika ostaje samo pusta želja. Pravih RPG elemenata nema ni od korova. Da odmah napomenem, ovo je kvaziakciona avantura, ali se ispod poklopca u stvari krije veoma loše zakuvana, najprostija moguća arkadna akcija.

Odabrani junak kao oružje koristi neproporcionalno veliki mač, a junakinja dvoručno oružje u vidu koplja na jednom i sekire na drugom vrhu. Pored toga, kao sekundarni tip naouružanja koriste se granate i nekakvi superudarci, a od pomoći u igri su i napici za lečenje i ojačavanje, kao i razni predmeti koji se mogu usput pokupiti. Najproduktivniji način borbe je kombinacija primarnog i sekundarnog (levi i desni taster miša po defaultu), pri čemu se protivniku nanosi najviše štete. Na kraju svake misije postoji mogućnost kupovine nekog od napitaka, predmeta i još nekih parametara kao što su dodatno iskustvo, razne veštine i slično. Kao platežno sredstvo koriste se tzv. anima poeni koji se skupljaju ubijanjem protivnika i razbijanjem kutija i buradi u kojima ih se može zadesiti određena količina.

Kroz igru se napreduje sistemom prelaženja pojedinačnih, polunezavisnih misija koje se ne moraju prelaziti nekim posebnim redosledom, time stvarajući utisak prividne nelinearnosti koja u biti ništa posebno ne znači. Misija ima ukupno 29, od kojih se tri odvijaju u okruženju pećina i predstavljaju nešto veći izazov nego ostale. Naravno, najteže su poslednje dve u kojima treba savladati ultimativne bossove (Blight Lord i Necrolust Queen) u vidu preobraćenog grofa i grofice, kao jednih od centralnih figura u celoj priči. U igri su česte cut scene i mini-filmovi između misija, koji, iako su na niskom kvalitativnom nivou, ipak dodaju nešto pozitivno samoj atmosferi. Što se tiče „eksplicitnih scena nasilja”, da, crvena boja pršti na sve strane tokom borbe, ali teško da bi takve scene ikoga posebno uspele da potresu.

Protivnici su dosta raznoliki – imaćete priliku da seckate nekoliko vrsta zombija, pse iz pakla, oklopne spodobe i nekakve gojazne divove sa čekićem. S vremena na vreme pojavi se poneka misija koja se sastoji samo od borbe sa bossom, što dolazi kao svojevrstan predah od prethodnog zamornog tumaranja i mahnitog vitlanja mačem na hiljadu jednu spodobu.

Na programski kôd koji se odnosi na patetični AI protivnika kanda je utrošen minimum od već minimalno dostupnih resursa. Šema njihovog delovanja gotovo je uvek identično sumanuta – pravolinijsko približavanje, ništavni oblik otpora, zastajkivanje (čekanje pravde ili šta već) pa ukrug. Možda su programeri računali da će oponenti eventualno da umore igrača demonstracijom širokog asortimana gluposti, ko zna...

Elem, situacija je otprilike ovakva: u celokupnoj dosadašnjoj igračkoj industriji ovoga žanra, grubo gledano, postojala su vrhunska gameplay rešenja, pa ona vrlo dobra, te sasvim pristojna, preko manje-više podnošljivih do onih skarednih. E pa Daemon Vector ih je sve majstorski prevazišao, čameći na novoformiranom potonjem mestu kao jedna zasebna kategorija, sa magarećim ušima koje poprilično narastaju iz časa u čas.

Povrh svega, kompletan tehnički opus ravan je nuli. Jasno je da vizuelni doživljaj u igri nikako ne mora da bude od prevelikog značaja, ali ovo je na nivou od pre četiri-pet godina. Čak i tada bi sve bilo ocenjeno uz komentar „ništa novo”. Teksture kao da su vađene negde iz naftalina specijalno za ovu priliku i specijalno za iritiranje široke igračke populacije. Vajne poligone, čini se, na prste možete prebrojati. Osim toga što je ovo sa grafičke strane takvo da naprosto čovek ne poveruje, audio-strana je još gora. Nikad mi neće biti jasno kako je autorima pošlo za rukom da promaše baš svaki zvuk, bilo da on potiče iz prirode, borbe ili glasova likova i pojava. Ono što dopire iz zvučnika dok igrate ovu igru samo je nekakav strašno loš pokušaj. Humoristična imitacija. Što se muzičkih numera tiče, one i nisu toliko loše, ali pod senkom gorenavedenog apsolutno ne dolaze do izražaja.

Ne zna se šta je tužnije – činjenica da je ovaj naslov izdat ovakav kakav je ili to da nekome može pasti na pamet ovakav groteskni koncept. Mazohizam ovolikih razmera nikome ne treba.

Goran TOTOVIĆ