Već pet godina poklonici serije „The Shield” (kod nas poznata kao „Prljava značka”) mogu da prate detektiva Vika Mekija (Majkl Čiklis) i njegov specijalni odred u okrugu Farmington u Los Anđelesu. Atipična serija o policajcima koji ne biraju sredstva u obračunavanju sa kriminalcima, ali i svojim kolegama, sve u cilju zaštite sopstvenih interesa, već tokom prve sezone dostigla je kultni status. Razočaranje ovih fanova kada je pre tri godine najavljena igra po seriji i onda godinu dana kasnije otkazana, nije nažalost ništa u poređenju s onim što će iskusiti ljudi koji sada, 2007. godine, provedu ikakvo vreme uz ovu igru.

Priča je smeštena u vremenski period između treće i četvrte sezone TV serije. Zid laži koji su podigli oko sebe polako se ruši i specijalni odred je pred raspadom. Kapetan Aseveda daje Viku jednu poslednju šansu, da reši veliki slučaj potpuno čisto ili je njegov tim prošlost. Kada dve suparničke bande počnu da se naoružavaju, potraga za dobavljačem automatskog oružja jeste ono što je potrebno specijalnom odredu da bi opstao. Iako simpatično uklopljena u radnju serije, evidentno je da je priča tek minimalno modifikovana od 2004. godine, veze sa događajima iz serije postoje, ali one su samo uvod u potuno samostalnu priču koja s jedne strane po zanimljivosti nikako ne može da se meri sa jednom epizodom „Značke” niti samo izvođenje i akcija u igri pružaju interesantan izgovor za toleranciju ove priče, naprotiv.

The Shield izgleda smešno, i to ne na „ha-ha” način. Tokom narativnih sekvenci, dok je slika relativno statična, sličnost digitalnih likova sa njihovim TV uzorima je impresivna, ali čim vidite i sekund animacije, sve se raspada. Od očiju i usta likova do odsustva sinkinezije pri neviđeno krutom kretanju, sve utemeljuje utisak da je The Shield na nižem nivou digitalne tehnologije nego spot za Money for Nothing „Dire Straitsa”. Glasovi likova, evidentno najsvetlija tačka celog poduhvata The Shield koji tek nategnuto možemo nazvati igrom, nažalost nisu dovoljni da udahnu dušu ovom neinspirisanom arhaičnom komadu sofvera. Čoveka uhvati tuga pri pomisli da je neko danima cimao Majkla Čiklisa i ekipu iz serije da odglume dijaloge za ovaj treš. Srećom, kako je radnja smeštena pre četvrte sezone, ime Glen Klouz nije na spisku ljudi čija je biografija uprljana ovim naslovom.

Sama mehanika je, očekivano, retardirana verzija GTA. U trećem licu upravljate Vikom Mekijem dok istražuje, obračunava se sa protivnicima, podmeće dokaze i slično. Bez obzira na radnju, nivoi se svode na tri stvari, šunjanje (Majkl Čiklis, mora biti, obožava da vidi svoj model kako se kreće kao artritični gorila), pucanje (odrađeno prilično adinamično) i pretraživanje. Poslednji deo je još jedan od dizajnerskih bisera. Naime, sve bitne stvari za priču i završetak nivoa su na potpuno vidnom mestu, ali kad god prođete pored neke vitrine, ormarića ili fioke, dobijate mogućnost da je pretražite. Tada se na ekranu pojavljuje policijska značka sa pulsirajućim krugom na sebi. Mišem pomerate krug, a što je bliže random tački na znački koja je meta tog pretraživanja, krug je manji i obrnuto. Ako ubodete traženu tačku, naći ćete ili određenu svotu prljavog novca ili drogu koja će obogatiti vaš tajni „penzioni fond”. Ako pak ne stignete za 10 sekundi da ubodete traženo mesto (ili vam je već nakon petog puta ova besmislena mini-igra dojadila), nikom ništa, nemate opciju da tražite ponovo, ali to, kao što rekosmo, nema veze jer nađeni predmeti nemaju realnu svrhu u igri. Dok ste na terenu, vaši neetični potezi pune „heat metar” koji označava blizinu tačke kada će vas kapetan Aseveda suspendovati. Heat smanjujete predavanjem zaplenjenih dokaza, spremanjem ukradenih stvari u svoje lično skrovište ili podmetanjem dokaza nesrećnim kriminalcima koji su vam se našli na putu. Divno, zar ne, prava igra za celu familiju.

Naravno, ovo nije prva igra sa nasiljem, golotinjom i ovakvom tematikom, ali pravi razlog zašto nešto ovakvo ne bi smelo da se pokazuje deci ispod osamnaest godina jeste zapravo to što ovakvo đubre može ozbiljno da ih odvrati od potencijalnih susreta sa kvalitetnim predstavnicima elektronske zabave (grupa kojoj The Shield zapravo ne pripada jer zabave nema). Već decenijama TV serije prati gomila prateće robe među kojima i knjige ili stripovi koji proširuju i produbljuju priče i likove koje ljudi vole da prate na malim ekranima, ali „igra” The Shield jednostavno nema opravdanja za svoje postojanje. Ko ne gleda seriju, nema razloga da pogleda odvratno animirane modele ovih glumaca, plitku priču i stupidnu mehaniku igre niti, ako slučajno baci pogled u njenom pravcu, ima bilo koji drugi emotivni odgovor na nju sem kratkog smeha i dužeg prezira. Ono što će fan serije doživeti ako bude dovoljno lakoveran i instalira ovo na svoj kompjuter jeste razočaranje i tuga. Poštedite sebe svega ovoga i zaobiđite ovaj naslov. „Prljava značka” je dobra serija i, ako je volite, ostanite na tome. The Shield je igra toliko prljava da joj ni industrijski deterdžent ne bi pomogao... Jaka kiselina, s druge strane...

Dragan KOSOVAC