Dosadašnja logika je glasila da ukoliko neka kompanija želi da na tržište izađe sa GTA klonom, pokušaće da ga učini daleko kompleksnijim od idejnog uzora, uvodeći koloplet novih gameplay momenata i, u globalu, sama sebi uskočiti u usta i zaplesti se kao pile u kučinu (ko je to rekao Scarface?). A šta ako neko namerno krene suprotnim smerom, odlučivši da poznati koncept nelinearne jurnjave i makljaže u urbanom okruženju totalno pojednostavi, svodeći gameplay mehaniku na najprostije činioce? Da li će taj neko pući ili će biti pohvaljen zbog uspešnog apostrofiranja esencije zabavnog. U slučaju Crackdowna i njegovih autora, odgovor leži na drugoj trećini skale u pozitivnom smislu, bliže odgovoru b).

Crackdown ima minimalnu priču, najmanji nivo naracije od svih sličnih igara, a igra takođe zanemaruje koncept protagonista sa izraženom ličnošću. Stavljeni ste u ulogu superpolicajca koji u Pacifik-Sitiju, megalopolisu bliske budućnosti, predstavlja jedini preostali odgovor na kriminal koji se potpuno oteo kontroli. Vi ste bezimeni agent u službi „Agencije” koja predstavlja neki budući mega-Interpol, unifikovanu i ujedinjenu organizaciju svetskih policija. Grad je podeljen na tri celine koje pojedinačno kontrolišu tri velika mafijaška kartela, a vaš zadatak je da eliminišete njihove glavešine. Zvuči prosto? I jeste. Teoretski, igru biste mogli da završte za pola sata jer dotični Kingpini nisu „zaključani” u dvorcima čije se kapije otključavaju ako ispunite seriju predefinisanih uslova. Caka je u tome što glavešine imaju nenormalno jako obezbeđenje koje je apsolutno nemoguće eliminisati pre nego što samu organizaciju načnete likvidacijom underbossova. Svaka banda ima klasičnu hijerarhiju, sa šefom na vrhu i „lutenentima” od kojih je svaki zadužen za određenu sferu poslovanja u okviru kartela. Eliminacija jednog će, na primer, smanjiti kvantitet gazdinog obezbeđenja, dok će asasinacija drugog smanjiti njihovu vatrenu moć (npr. neće biti naoružani bacačima granata, već pištoljima i automatskim oružjem). Progresivno čišćenje rukovodećih struktura mafije u okviru jednog dela grada jeste ključ za uspešno savladavanje šefa na kraju balade.

Crackdown nema misije nalik na klasične GTA klonove niti će vas igra svako malo častiti filmskom sekvencom i odmotavanjem priče. Ovde priče zapravo i nema. Jedini „glas” koji će vas pratiti kroz igru jeste instruktor koji će vas usmeravati na lokacije podbossova i davati vam savete vezane za upotrebu oružja i globalno snalaženje (što postaje vrlo smorno jer ovaj „tutorijal” ne prestaje do kraja igre). U Crackdownu nema ni love, tj. nema skupljanja keša radi kupovine jačeg oružja i oklopa. Pa čega onda ima, s razlogom se pitate vi.

Osnovni element adiktivnosti igre jeste lukavi sistem unapređivanja fizičkih osobina vašeg superpolicajca. Njegove primarne karakteristike (agilnost, snaga, veština sa oružjem, eksplozivima i vožnja) nadograđujete tako što ih koristite, postajući progresivno sve gadniji baja. Ukoliko protivnike mlatite šakama, snaga će vam progresivno rasti, da bi u jednom trenutku došla na nivo koji vam dozvoljava da šutirate automobile i lomite vratove kao kakav poludeli X-Men. Upotrebom oružja postajaćete sve ubojitiji, a auto-aim i gađanje prilikom kretanja neuporedivo efikasniji. Ukoliko protivnike gazite iza volana, postaćete mnogo efikasniji pri kontroli svih prevoznih sredstava, a agencijski automobili će on-the-fly mutirati u mnogo ubojitiju varijantu, zavisno od vašeg trenutnog rejtinga. Na primer, kada dostignete maksimum u kategoriji „Driving”, klasična agencijska „sedanolika” limuzina će mutirati u neku varijantu Betmobila naoružanu mitraljezima. Jedini i zapravo najzabavniji izuzetak od ovog pravila jeste agilnost koju budžite skupljanjem nekakvih „orbova” koji su raštrkani širom Pacifik Sitija. Svaki skupljeni orb vam podiže Agi za minimalni procenat, a svaki milimetar na toj skali omogućava vam da pravite sve veće i veće skokove, da biste naposletku bili sposobni bukvalno za preskakanje čitavih zgrada, postajući suluda kombinacija Super Marija i Hulka. Svaka sledeća gradska celina ima sve veće i veće zgrade, tako da će vam potraga za orbovima postati apsolutni prioritet da bi u jednom trenutku megaskakanje postalo vaše najjače oružje i dominantni vid kretanja kroz grad. Ukoliko idete redom, već negde oko drugog (glavnog) bossa neće pasti vam na pamet da sednete u kola.

Crackdown je igra čija će vas jednostavna struktura odbiti na početku, ali progresivno, sa rastom sposobnosti, počećete sve više da se ložite. Skladna borbena mehanika, brutalna pirotehnika i progresivna geneza u supermena imaju navlakački faktor jednog RPG-a, uz konstatnu motivaciju za unapređivanje i dalji rast osobina. Ubrzo ćete shvatiti da ovako koncipiranoj igri zapravo ne treba ništa više i da odsustvo scensko-dramskih momenata celom doživljaju nikako ne daje negativan predznak.

Miodrag KUZMANOVIĆ