Kingston HyperX SSD 240 GB

Kingston HyperX SSD 240 GB

Kao što smo u više navrata videli, hard diskovi još dugo neće napustiti poziciju najefikasnijeg uređaja za smeštanje podataka. Izuzetno niska cena smeštanja jednog gigabajta je adut koji se vrlo teško izbija iz ruke, naročito ona kada je aranžiranjem ovih uređaja u RAID nizove moguće ostvariti prilično prihvatljive performanse u baratanju velikom količinom podataka. Međutim, nijedan hard disk pojedinačno ne može korisnicima da ponudi performanse i pouzdanost koja odlikuje čak i najslabije SSD uređaje. Osim toga što se od prosečnog SSD-a očekuje najmanje milion radnih sati između dva otkaza (naspram minimuma od 70.000 kod high end klasičnih diskova), SSD-ovi nude mnogo bolje performanse, i to baš u oblastima gde i najbrži klasični hard diskovi padaju ničice – u nasumičnom pristupu. Poseban merak predstavlja, naravno, i potpuna tišina u radu.

Do sada smo u „Svetu kompjutera” uglavnom imali prilike da testiramo SSD uređaje koji se svrstavaju u klase entry level i value. Ovog puta na testu smo imali Kingstov model pomalo čudnog imena. Naime, na proizvođačevom sajtu model je svrstan u seriju SSDNow, za koju smo navikli da obuhvata uređaje ovog tipa. Međutim, sam uređaj nosi naziv HyperX. Svako ko je makar jednom pogledao cenovnik PC komponenata zna da je to ime Kingston namenio svojim RAM modulima visokih performansi. Nakon letimičnog pregleda dokumentacije koju smo dobili uz uređaj i uz zanemarljivu količinu guglanja, shvatili smo i zašto. Ovaj uređaj diči se brzinom čitanja većom od 500 MB/s. Impresivno, veoma impresivno, ali da li je i tačno?

U svakom slučaju, pozabavimo se prvo tehničkim specifikacijama. Kao i gotovo svi ostali postojeći SSD-ovi, i HyperX se izrađuje u MLC NAND tehnologiji. Kao i mnogi high end uređaji ovog tipa, HyperX je organizovan oko SandForce kontrolera druge generacije koji nosi oznaku SF-2281. Ukupan skup mogućnosti koje nudi ova klasa kontrolera nazvana je DuraClass i njeni najznačajniji elementi, pored upravljanja procesom čitanja, praćenja i prilagođavanja rada uređaja temperaturi, kao i podrške za ECC kodove radi pojačanja integriteta podataka, jesu sledeće.

Podrška za sata naredbu TRIM kojom se optimizuje broj operacija upisa pri brisanju podataka. Ovom naredbom zapravo se omogućava da operativni sistem na osnovu sadržaja i operacija nad fajl sistemom saopšti uređaju koji blokovi podataka nisu u upotrebi.

Pored podrške za TRIM, SandForce podržava i garbage collection. Ovaj periodični proces namenjen je optimizaciji samog brisanja pojedinih memorijskih ćelija. Naime, SSD uređaji podatke upisuju u tzv. stranicama, a brišu ih u blokovima. Za ovo objašnjenje bitno je da znamo da su blokovi mnogo veći od stranica. Efektivno, GC omogućava defragmentaciju podataka koja kod SSD-ova utiče na efikasnost upravljanja slobodnim prostorom.

Poslednja važna osobina ovog kontrolera jeste wear leveling, a u slučaju SandForcea2 nozi oznaku DuraWrite. Kao što znamo, SSD-ovi su poluprovodničke komponente koje zovemo flash memorija. Broj upisa u flash memorijsku ćeliju je ograničen i nakon tog broja ćelija može jednostavno da „crkne”. Taj događaj je ekvivalentan pojavi loših sektora na klasičnim hard diskovima. DuraWrite omogućava ravnomerno „habanje” svih ćelija tako što ravnomerno raspoređuje operacije upisa, nezavisno od potreba i zahteva operativnog sistema.

Kao poslednju opciju koju ovaj kontroler nudi korisnicima pomenućemo RAISE. Iza te skraćenice krije se SSD ekvivalent RAID nizovima. Puno značenje bilo bi Redundant Array of Independent Silicon Elements. Kao što je bio slučaj sa klasičnim hard diskovima, kada cene ovakvih uređaja siđu sa nebesa, možemo očekivati da reč Independent zameni reč Inexpensive.

Pakovanje u kojem se isporučuje uređaj ima uobičajen sadržaj za jedan upgrade kit. Pored samog SSD-a, u kutiji se nalazi i okvir za montiranje u standardno kućište, kao i komplet šrafova i kablova. Kingston je u pakovanje ubacio i šrafciger sa izmenljivim vrhovima, kao i kućište i kabl koji omogućavaju pretvaranje ovog uređaja u eksterni hard disk. Uz sve ovo, naravno, isporučuje se i kratko uputstvo na CD-u.

Testovi kojima smo opteretili ovaj uređaj obuhvataju standardni komplet u sastavu: Sandra, PCMark Vantage, HDTune, ovog puta proširen programom AS SSD. Uređaj smo testirali na ploči sa Intelovim čipsetom Z68 Express.

Pre daljih komentara, skrenućemo vam pažnju na tabelu sa rezultatima. Kao što se može videti, najava da uređaj postiže brzine od 500 MB/s više nije bila samo marketinški trik. Zapravo, HyperX je ovu brzinu postigao u svim programima izuzev u HDTuneu, ali je i u tom programu postigao više nego impresivan rezultat. Ono što se primećuje u testovima, naročito u programima koji testiraju nasumični pristup u blokovima različitih veličina, jeste da brzina znatno opada ukoliko se pristupa blokovima manjim od 512 KB, dok pri radu sa blokovima od 4 KB i manjim spada na bednih 35 MB/s. Rezultati su kudikamo bolji kada ih šalju paralelni zahtevi pošto se tada koristi NCQ, tako da se sa dužinom reda (Queue Depth) od 32 zahteva postižu prihvatljivi rezultati, ali i dalje mnogo niži od maksimalnih. Ovo je direktna posledica samog dizajna SSD-ova koji zahtevaju da se pri pojedinim operacijama prenosi određena količina podataka, tako da se pri radu sa malim blokovima paketi popunjavaju beskorisnim đubretom i sam uređaj radi sa velikim overhedom. Pri upotrebi NCQ-a omogućava se bolja paralelna obrada zahteva, tako da je moguće odjednom pročitati više blokova i time efektivno povećati brzinu rada.

Nasuprot tome, brzina se poprilično povećava i ujednačava pri čitanju blokova većih od 4096 KB. To može biti od značaja za korisnike koji vole da optimizuju veličinu blokova na samom fajl sistemu, mada mi za vreme testa nismo primetili velike probleme sa podrazumevanim parametrima NTFS-a.

Kao što se može videti, testove realne primene ovog puta smo izostavili. Osim što je HyperX jedini uređaj koji opisujemo u ovom tekstu, sami testovi bili su ograničeni jadnim performansama diska koji nam je bio na raspolaganju, tako da nam nisu pružili apsolutno nikakav uvid u performanse ovog modela.

Šta reći za kraj? Kada su u pitanju performanse, ovaj uređajčić gabarita 2,5 inča postigao je više nego duplo bolje rezultate od RAID niza od 2 TB, koji smo testirali pre nekoliko godina. Dakle, brz je. Kapacitet od 240 GB svakako da ne može da se poredi sa aktuelnim modelima klasičnih diskova, iako, za razliku od prethodno opisanih uređaja ovog tipa, zapravo ulazi u domen upotrebljivosti. Ali, kao što rekosmo, brz je. Naravno, ne smemo zaboraviti sitnicu od etikete na kojoj piše 500 EUR, koliko je potrebno izdvojiti za ovo zadovoljstvo, što jedan gigabajt efektivno prodaje za 2,3 evra. Ipak, brz je. U svakom slučaju, ovo je bez premca najzanimljiviji storage uređaj koji smo imali na testu u poslednjih nekoliko godina. Odluka je, naravno, na vama (a i na vašim žirantima). Nego, pomenusmo li da je brz?

Bojan ŽIVKOVIĆ