Dragon Age: Inquisition

Ovo je bila prilično masna i slasna godina za igračku scenu na PC-ju. Kao srećni prasići valjali smo se u hranljivoj pulpi naslova, klikćući, grokćući i ignorišući omene o početku Trećeg svetskog rata. Godina je bila posebno rodna za RPG žanr koji je obogaćen lepotama kao što su Dark Souls II, Divinity: Original Sin, Wasteland 2, Legend of Grimrock 2, Lords of the Fallen, Risen 3, The Banner Saga... Ima li smisla tražiti pogaču preko hleba, kajmak preko urnebesa, poparu preko cicvare?

Ima! Naš slogan je DAJ, DAJ, DAJ, a Electronic Arts je dao, to jest prodao finalni grom u ovogodišnjoj RPG oluji. Dragon Age: Inquisition je igra neuporediva s prethodnim nastavkom za koji ni dan-danas ne mogu da prežalim što sam ga ocenio sa 80. Trenutak slabosti, mentalni škripac uzrokovan nevericom da Bioware može toliko da zglajzne ili nešto treće, ali sad je gotovo. Sa odličnim trećim delom, EA i Bioware su isprali sramotu sipljive dvojke i kreirali naslov koji je prilično ozbiljan kandidat za neki od top pet izbora na kraju godine.

Po pitanju kvantiteta sadržaja, sumnje u njegovu poziciju na top-listi ne postoje – Dragon Age: Inquisition je fantasy RPG u koji je developer stavio sve što postoji! Ovo je igra koja u sebi sadrži sto ili više sati single-player materijala, bukvalno je dvostruko sadržajnija od Divinity: Original Sina, dosadašnjeg šampiona 2014. u sferi količine. Od ovog viška može da vas zaboli glava, posebno ako ste rastrzani između posla i deset drugih igara koje čekaju da ih završite, sve pišteći iz gnezda i istežući svoje vratiće.

Umesto prostorne svedenosti Kirkwalla i okoline iz prethodne igre, Inquisition se raspištoljio na dve kompletne kraljevine, Orlais i Ferelden. I priča je zasnovana na grandioznijem konceptu od sage o porodici zahvaćenoj ratom – iako je neposredno vezana za finale dvojke, veoma brzo nadrasta ograničeni sukob između magova i templara, a zalog, kao i mnogo puta u istoriji Bioware RPG-ova, postaje sudbina sveta. Vaš junak ili junakinja, koga ćete satima kreirati pre upuštanja u igru koristeći najdetaljniji character creation sistem u svemiru, uklet je ili blagosloven sposobnošću da zatvara magijske riftove koji cepaju tanku barijeru između našeg sveta i fadea, volšebne dimenzije prepune demona koji kroz te rupe kuljaju napolje. Urgentan problem zelenih interdimenzionih riftova uzrokuje posezanje za starim templarskim kodeksom koji predviđa formiranje inkvizitorskog reda radi dovođenja sveta u normalu u slučaju apokaliptičnih kriza poput ove – naš heroj i ekipa iz templarskog kampa Haven odgovaraju na poziv otadžbine i udaraju temelje organizaciji koja će spasti svet. Eto, ako su vas i magovi i templari do balčaka nervirali tokom prethodne dve igre, sada imate priliku da igrate kao predvodnik atraktivne nove frakcije koja će sve zabludele ovčice išamarati i dovesti u red.

Mehanički gledano, Dragon Age: Inquisition je hibridni akciono-taktički RPG u trećem licu koji ispravlja sve tehničke gluposti prethodne igre. Iako je igra i dalje isparcelisana na zone koje se zasebno učitavaju, one nisu formirane kao serija bijednih, uskih putanjica, već kao raskošne, široke celine s varijabilnom elevacijom terena, načičkane sadržajem i prepune prelepih pogleda kojima ćete se diviti s vrhova brda. Ovo je igra u kojoj ćete svaki čas zastajkivati da pravite screenshote. Bioware nije zapostavio ničijeg inner hrčka koji od igrača zahteva skupljanje i pabirčenje potrebnih i nepotrebnih stvari – u svakoj zoni ćete prikupljati delove starih mozaika, nekakve magijske krhotine, flaše egzotičnog pića... Kad na terenu nabasate na astrolab, rešavaćete i specifične puzzle s iscrtavanjem sazvežđa, koji otvaraju skrivena vrata s moćnom nagradom u okviru svake zone. Poseban treat imaće ljubitelji pismenog predanja od kojeg igra pršti kao vepar od 400 kilograma pogođen gravitonskim eksploderom. Stotine i stotine stranica hronike, istorije i heraldike ovog perfektno realizovanog fantasy sveta čeka na vaše radoznale okice, a pisani sadržaj dopunjuje i fikcija unutar fikcije, nalik na fragmente romana jednog od članova vaše družine... Bogato, sjajno i prelepo.

Dragon Age: Inquisition je složena igra koja se sastoji od nekoliko slojeva, među kojima je borbeno-istraživačko-čitalački samo vrh ledenog brega. Sledeći bitan layer tiče se metaigre s globalnim skupljanjem uticaja i power poena. Svaki sitniji quest davaće vam manju količinu influence poena koje ćete koristiti za biranje inkvizicionih perkova, zapravo, za levelovanje kompletnog reda (sistem podseća na guild perkove iz World of Warcrafta). Krupniji questovi, oni kojima neposredno pomažete inkviziciji, davaće vam power poene, resurs kojim otvarate nove quest zone i nova poglavlja u priči. Zahvaljujući obimu sadržaja, imate slobodan izbor u pogledu namicanja tih poena – kad prođete fiksni i linearni tutorijal, uvek ćete imati izbor između nekoliko quest zona i questova u okviru njih. U igri ima mnogo više „powera” nego što vam treba za glavni quest te ćete dosta trošiti na otključavanje aktivnosti čiji vam se opis na ratnoj mapi učini zanimljivim.

Za razliku od fejla iz prethodnog dela, borba u igri je osmišljena na pravi način –kombinacija akcionog fajta u kojem po želji šaltate između likova jednim klikom postaje taktički šematizovana aktivnost po ugledu na Dragon Age: Origins. Sinergija između članova ekipe je bitna u smislu da će vam trebati tenk i DPS-eri, od kojih makar jedan ima neki oblik CC-a (crowd control). Defaultna postava, tj. prva tri člana ekipe koje ćete imati priliku da regrutujete, idealna je, tako da do kraja igre nećete imati realnu potrebu da tu nešto menjate osim ako se ne zaželite romanse s nekim specifičnim likom. Kao i u prethodnim Dragon Age igrama, zaljubljivanje, zavođenje i scena smotanog seksa zagarantovani su vam ako se potrudite oko subjekta svoje žudnje.

Šta se može zameriti Inkviziciji? Manji tehnički problemi i anomalije poput odsustva nasumičnog brbljanja među članovima družine u međuvremenu su pečovani, tako da je igra prilično „udobna” i ne pravi probleme. Hardverska zahtevnost nije zanemarljiva, ali s obzirom na to kako igra izgleda, ne može joj se zameriti što zakera za gigahercima i video-memorijom. Najozbiljnija zamerka je u mom slučaju individualna i tiče se težine igre, tačnije njenog odsustva.

Ja spadam u one igrače koji ne vole izbore između „easy”, „normal” i „hard” modova jer mislim da se time negira poenta iskustva koje se igraču predstavlja. Više volim da mi autor igre odredi, naredi i na oklopnoj tacni servira ono za šta on misli da je optimum izazova, ne želim da imam opciju da igru voljno olakšavam ili otežavam. Serijal Dark Souls me je totalno „iskvario” po tom pitanju i modifikovao mi umni razlomak između očekivane muke i korespondentnog (prim. V. Pisodorov) nivoa zabave. Hoću da se mučim i da glavom mućnem, da stavim prste na probu, a glavu u torbu!

Na normalnom nivou težine Dragon Age: Inquistion je previše lak – manjih problema možete imati samo pri boss fajtovima, i to samo ako pustite ekipu da nasumično lupa i kastuje. Ali ako se malo potrudite pa zmajčeka ili drugu zverinu taktički izmlatite pauziranjem i ručnim određivanjem naređenja ekipi, izazov će iščileti i iz ovog segmenta. Iskusni igrači, dakle, odmah bi trebalo da izaberu hard.

Kad se zasitite single-playera, posegnite za multiplayerom! Multiplayer je suštinski isti kao onaj u Mass Effectu 3 – kooperativni mod za četiri igrača koji se bore protiv sve jačih talasa protivnika. Učestvovanjem u multiplayeru stičete iskustvo i zlato kojim otključavate nove sposobnosti i kupujete jaču opremu. Sve ovo je do određene mere zabavno i služi kao opuštajuća, mindless dopuna glavne igre.

Mnogi su skloni da, zaneseni svežinom iskustva, Dragon Age: Inquisitionu lepe atribut PC igre godine, što je malo preterano u godini koja je videla Hearthstone i Dark Souls II. Nesporno je da se radi o bajnom naslovu, ali da li je on dovoljno potentan da ponese šiljatu krunu šampiona? O tome, dragi čitaoče, odluči sâm glasanjem u našoj redovnoj godišnjoj anketi.

Miodrag KUZMANOVIĆ