Kad smo pre nekog vremena pisali prve utiske o early access fazi računarske verzije čuvene strateške igre na tabli Warmachine, pred nama je bilo zaista malo sadržaja (da budemo precizni, jedna jedina single-player misija), međutim, već i taj nagoveštaj bio je dovoljan da nam zagolica maštu. Kao jedna od najboljih igara s figuricama tog tipa (verovatno i najpopularnija posle Warhammera), Warmachine je svakako zaslužio kvalitetnu računarsku interpretaciju. No, da li smo je i dobili?

Za početak, nemoguće je ne priznati da Warmachine izgleda zaista prelepo. Jedinice su verno prenete iz stone igre i lepo animirane, mape su detaljne i zanimljive bez obzira na to da li su u pitanju otvorene poljane ili tesne gradske uličice, mada moramo priznati da ove druge imaju neki poseban šmek. Međutim, ubedljivo najbolji od svega su warjackovi, veliki roboti koji su apsolutno, totalno i potpuno kul. Budući da je Warmachine na tabli igra koju su pored odličnog seta pravila odlikovale i predivne figurice (mnogi su je i igrali upravo zbog toga), veoma je pohvalno što je i kompjuterska igra to na svoj način ispratila i zaista nam donela odličan dizajn svih važnih elemenata.

No, dobro, sjajna grafika mogla se videti još onomad, u ranoj fazi, ali ono što je sasvim novo jeste sada potpuna single-player kampanja. Ona se zove No Man’s Land i donosi tutorijal i dvadeset misija za jednog igrača. Igrač predvodi poručnika Allison Jakes, mladu ratnicu (tačnije, warcasterku), novajliju na ratištu, koja krupnim koracima gradi karijeru, iz bitke u bitku, s lokacije na lokaciju. Tokom igre borićete se protiv Khadora, Protektorata i Cryxa, a sve to na veoma, veoma raznorodnim mapama: od urbanog okruženja, preko šumovitih proplanaka, pa sve do ledenih tundri i močvara. Priča je relativno jednostavna, mada zanimljiva, ali mi se čini da je ona tu nekako manje bitna i služi samo da dâ okvir bitkama.

O promenama u gameplayu u odnosu na stonu igru nešto opsežnije pisali smo u Prvim utiscima (SK 10/2014) i činjenica je da će se nekima one svideti, dok će drugi kukati zbog njih, pogotovo iskusni igrači Warmachinea koji su navikli na pravila iz tabletop verzije, no to je neminovnost kod igara inspirisanim stonim bitkama. Raznorodne misije koje kampanja igre donosi pre svega ističu neophodnost sinergije među članovima tima. Pored Allison, na raspolaganju uvek imate po nekoliko drugih jedinica i warjackova, a na vama je da iskoristite prednosti i mane tih trupa da biste izvojevali pobedu. Zapravo, ključna stvar je pravilan raspored focus poena (treba se odlučiti između jačanja robota odnosno trupa i bacanja magija) i odgovarajuće upravljanje velikim warjackovima. Misije su veoma raznolike, pa tako variraju i taktike za njihovo uspešno rešavanje. Negde je važno samo opstati dovoljno dugo pa funkcioniše defanzivna taktika, drugde je važna brzina pa treba igrati agresivno i što pre napadati, u trećima opet pametno rasporediti trupe... U svima je bitno koristiti teren u svoju korist, kriti se, tražiti cover, pozicije na visini i slično. S te čisto taktičke tačke gledišta igra savršeno funkcioniše, mada AI protivnika ume da se ponaša pomalo čudno. Naime, neprijatelji uglavnom igraju veoma agresivno, ali nekad kao da „zaborave” da napadnu, preskoče mogućnost da chargeuju i slično.

Nažalost, to nije jedina zamerka koju imam kad je reč o igrivosti. Glavni i najveći problem vezan je za nestabilnost i bagovitost igre. Igrajući kampanju, više puta mi se desilo da igra jednostavno „prsne” (pogotovo u kasnijim misijama), što veoma nervira jer su misije često veoma dugotrajne pa vam sat i više igranja jednostavno padne u vodu, a tu je i gomila sitnih gluposti: na primer, jedinica otrči na sasvim drugo mesto od onog na koje ste planirali da je pošaljete, nikako ne možete da je naterate da se okrene na željenu stranu i slično. Druga mana tiče se kamere. Nameštanje kamere tako da dobijete perspektivu iz koje vam je mapa dovoljno pregledna ume da bude izuzetno mučno. Autori igre više puta su objavili da su svesni problema i bugova s kamerom pa možemo očekivati da to jednoga dana bude rešeno, međutim, trenutno to veoma, veoma nervira.

Treba imati na umu da su neke misije u igri veoma, veoma teške. Gotovo uvek ćete osećati kako je neprijatelj brojčano suviše nadmoćniji. Čak i sama Allison to jednom prilikom pominje, ali dobija odgovor tipa: „Mi smo jači jer imamo warjackove i magije”. Warjackovi jesu ono što će vam omogućiti da dobijete većinu misija, ali ponekad nisu dovoljni i često zapravo morate da se povlačite da biste preživeli (pogotovo zato što ne smete da izgubite bitne likove) ili ćete pak uspeti da pobedite, ali uz gubitak mnogo, mnogo trupa. Što pre se s time pomirite, biće vam lakše.

Čak i pored pobrojanih mana, mora se priznati da je igra daleeeko uznapredovala u odnosu na early access verziju koju smo imali prilike da igramo. Autori su očigledno pažljivo slušali žalbe i želje igrača i vredno radili da bi nam pružili gotovu, celovitu kampanju. Ostaje žalost što nisu sredili i kameru i pucanje igre, međutim, možemo biti sigurni da će to uskoro biti ispravljeno nekom zakrpom. Svima nama bilo bi lakše da nisu toliko žurili i da su sačekali sa izbacivanjem kampanje dok sve ne ispeglaju, ali dobro, verovatno su tom odlukom ipak upravljale neke više sile. Činjenica ostaje da je i pored svih mana Warmachine Tactics jedna neverovatno zabavna i zarazna igra. Pogotovo ako volite i stoni Warmachine, jednostavno je ne smete zaobići. Međutim, predlažemo da još malo sačekate pre nego što je zaigrate – potrebno je tu još dosta peglanja da bi sve stvari legle na svoje mesto.

Jovana KUZMANOVIĆ