Početkom godine koju ćemo uskoro ispratiti, Lionhead je ekskluzivno za Xbox 360 izbacio HD izdanje prvog Fablea iz 2004. godine, a nedavno se pojavila i PC verzija. Opšti utisak je da je ovaj rimejk potpuno nepotreban, pošto „unapređenja” ili maltene nimalo ne poboljšavaju igru ili je čak čine gorom. Što se same igre tiče, ona je i dalje dobra, i to prvenstveno zbog upečatljivog okruženja koje istražujete, mada je prosečna priča i isto takva borba dosta sputavaju.

Najveća promena koju donosi ova verzija tiče se grafike. Najbolje je da uporedite slike iz originala i Anniversaryja i sami procenite koji vam stil više odgovara. Lično, više naginjem ka starijoj verziji jer nova grafika u izvesnoj meri lišava igru delića bajkovitog duha koji je njen najveći adut. Sem toga, Lionheadovi dizajneri i nisu odradili previše dobar posao, jer su teksture dosta mutne, a animacije su još na nivou od pre 10 godina. Druga bitna promena trebalo je da bude u vezi sa sistemom snimanja, ali je na tom polju igra samo minimalno unapređena. Sada možete da snimate poziciju kada god hoćete, ali kada učitate tu poziciju, igra vas vraća u isto stanje kao kada ste ušli u dotičnu zonu, a ne u ono u trenutku snimanja. S jedne strane, to je dobro jer ovakav čekpoint sistem čini igru uzbudljivijom – ulozi su veći i samim tim ste zadovoljniji kada pobedite, a igra je fer, pa se retko dešava da morate da ponavljate neku deonicu više puta. S druge strane, to ne valja kada hoćete da pokušate da nešto uradite, pa ako to ne uspe da učitate raniju poziciju, jer u tom slučaju neposredno pre tog pokušaja morate da izađete i ponovo uđete u zonu kako biste se „usnimili”. Od važnih stvari, tu je i redizajniran inventar, koji sada ne podržava kontrolu mišem, što ga čini izuzetno neudobnim (na primer, treba vam dobrih petnaestak sekundi da pogledate koliko napitaka imate). Svi ti problemi ne smetaju toliko, ali navode na zaključak da je bolje da se držite originalne The Lost Chapters verzije (još kada se uzme u obzir cena od 32 evra...). Jedina prava prednost Anniversaryja je teži mod, u kojem igra postaje umereno izazovna.

Fable je i dan-danas sasvim igriv. Ako niste znali, u pitanju je fantazijski akcioni rolplej smešten u svet Albion. Još pre nego što se pojavio, ušao je u istoriju zbog niza sada već tradicionalno ludih obećanja Pitera Molinjua o navodno nebeskim kvalitetima njegove nadolazeće igre. Ovo je trebalo da bude naslov u čijem dinamičnom svetu zaista živite život jednog heroja. Međutim, krajnji proizvod je relativno jednostavan, po mnogim stvarima je daleko prostiji od brojnih prethodnika. Iako su očekivanja mnogih bila izneverena, igra je ipak prilično dobro prošla na tržištu i kod kritike.

U ulozi ste dečaka koji postepeno stari kako igra odmiče. Na početku banditi uništavaju njegov gradić, ali dečak preživljava. Nedugo zatim, heroj Maze ga učlanjuje u Herojski esnaf, gde će dečak da kroči na put heroja. Naravno, banditi nisu spalili njegov gradić iz čista mira... Ton igre nije previše ozbiljan – iako nikad ne postaje potpuna parodija, ima mnogo elemenata komične fantastike tipa „Disksvet”. Srećete trgovce koji vole da „pređu na onu stranu” pomoću plavih pečuraka, čitate knjigu o gnjilim jabukama koje su zapravo alegorija o korupciji, ali ono što je napisano u knjizi može odlično da posluži i ako poželite da uzgajate jabuke, a možete i da se takmičite u disciplini „šutiranje pilića u dalj”... U globalu, senzbilitet Fablea koji istovremeno flertuje s ozbiljnim i apsurdnim dosta je originalan i zabavan. Iako nije previše razrađen, zanimljiv je i lore Albiona (to je, inače, najstarije ime Velike Britanije), posebno predanja o Herojskom esnafu i herojima koji svi imaju „stripska” imena (sem Mazea, pojavljuju se i Whisper, Scythe, Jack of Blades i tako dalje).

Veliku ulogu u građenju te specifične atmosfere imaju i prikladna muzika i upečatljiv, raznovrstan dizajn lokacija, koje pokrivaju dosta fantazijskih klišea, ali na vizuelno vrlo prijatan način. Zavirivanje ispod svakog kamena Albiona može da vam donese dosta radosti jer nikad ne znate na koji zanimljiv prizor ćete da naiđete na sledećem koraku, na koji mač u kamenu, na koju statuu, na koju grobnicu... Iako grafika nije na najvišem nivou, dobar umetnički dizajn ne može da zastari. U globalu, istraživanje je esencija Fable iskustva, a doprinose mu i sporedne aktivnosti koje su razbacane širom malog, ali bogatog sveta. Tu su otvaranje demonskih vrata koja vam na zagonetan način postavljaju izazove, skupljanje prilično dobro skrivenih ključeva koji otvaraju posebne kovčege, pecanje i tako dalje. Za razliku od rolplejeva poput Skyrima, maltene svaki kutak Fablea krije nešto vredno pažnje.

Kada ne istražujete – borite se. Borba je funkcionalna, ali je daleko od današnjih standarda. U suštini, sve se svodi na mahnito pritiskanje levog tastera miša i spamovanje napitaka, bez ikakve potrebe da, na primer, prilagodite opremu protivnicima i slično. Neprijatelji nisu previše raznoliki, ali su dovoljno drugačiji da borba ne dosadi do kraja igre. Ipak, zbog njene jednostavne prirode nikad ni ne postaje posebno zabavna.

Drugi veliki nedostatak je zaboravljiv scenario. Tokom svake druge međuanimacije, primećuje se na koji način su autori mogli da poboljšaju priču. Mana ima mnogo – glavni lik koji nema nijednu liniju teksta, nepostojeći odnosi između likova koji su skoro potpuno nerazrađeni, preokreti koji se vide iz aviona... Šteta, pošto bi dobra priča smeštena u Albion zaista bila nešto posebno. Onda ni potpuno passé međuscene, što je nešto što je ovaj rimejk mogao da ispravi, ne bi toliko smetale.

Uglavnom, iako su neke komponente igre pale na testu vremena, Fable je bio i ostao dobar naslov, što je i ilustrovano ocenom. Doduše, da je ocenjivan isključivo kvalitet rimejka, ocena bi bila mnogo niža.

Aleksandar ĐURIĆ