Opsesija zombijima koja već duže vreme vlada u industriji zabave ne jenjava. Za to su delom krivi i ljubitelji nekrotičnog tkiva jer gutaju sve što im se servira na tu temu te se i sami pretvaraju u bezličnu i povodljivu masu, što je krajnje ironični scenario koji kao da je proistekao iz pera Džordža Romera lično. Dead Island je bio samo još jedan naslov koji je plovio na ovom talasu i zbog objektivnog nedostatka kvaliteta i inovacija na većini računara nije se zadržao duže od sat vremena. Techland, idejni tvorac serijala, nedavno je prebegao iz tima Deep Silver u tabor izdavača Warner Brothers Games i pod njegovim okriljem pravi još jednu „zomboliku” igru – Dying Light, pa je odgovornost za dodatnu mužu para iz franšize Dead Island prebačena na nepoznati studio Fat Shark.

Ako zanemarimo uvodnu tutorial sekvencu, igrač je smešten u ulogu pozera Klifa, razmaženog i bezobraznog sina prebogatog medijskog magnata. Zašto li je scenarista mislio da bi iko želeo da povede toliko antipatičnog lika bilo gde osim u skok na glavu sa litice (uzgred, nije izvodljivo – probali smo)? Nakon što ćaćini TV predajnici na ostrvu Narapela misteriozno prestaju sa emitovanjem signala, Klif herojski otpočinje ekspediciju tokom koje mu društvo prave nenametljivi Devan koji ima karakter koliko i blanko list papira A4 formata, kao i lajava i iritantna Linda, tipična predstavnica topovskog mesa koje prvo gine u svakom horor filmu. Nakon što im čamac iz neobjašnjivih razloga eksplodira, njih troje ostaju nasukani na ostrvu i odlučuju da se popnu na vrh obližnje planine jer... ni oni sami ne znaju zbog čega pošto apsolutno ništa pametno ne urade kada konačno stignu do vrha osim što se doslovce dive pogledu. Kada je i s tim završeno, jednoglasno odlučuju da siđu sa planine. Nedugo zatim, kada se usred napada horde zombija uz mnogo pompe i holivudskih trikova niotkuda pojavi preopasna kineska cica, faca Klif joj nonšalantno dobaci u stilu „Deder skloni se, ja ću ovo” i potpuno neočekivano... ona se skloni. Ovakvih nebuloza ima na pretek i tek nakon treće provere bili smo uvereni da Square Enix nije učestvovao u realizaciji ovog projekta. Što se literarne podloge tiče, dijalozi su šuplji koliko i likovi koji zaslužuju postrojavanje i grupno šamaranje, a njihov tvorac omču i jednokratnu posetu Terazijama. Individualni zadaci nisu ništa bolje osmišljeni („slikaj Lindu”, za šta, za umrlicu?).

Pogled na „akciju” izveden je iz trećeg lica sa malom varijacijom na temu kada se aktivira vatreno oružje i tada se nišani „preko ramena”. Nemrtvi žitelji ostrva i ovog puta pate od nedostatka mašte njihovih kreatora, pa se po ko zna koji put suočavamo sa armijom jednih te istih naučnika u laboratorijskim mantilima, generičkim turistima i radnicima obezbeđenja; jedini zračak inovativnosti predstavljaju zombi debele žene, priznajemo da ranije nismo imali priliku da ih napucavamo. Autori potenciraju stealth pristup kao ključni element igre, ali on pada u vodu čim igrač shvati da ogroman deo ostrva može da se pretrči bez trenutka provedenog u borbi. Implementirana je i tehnika za eskivažu napada čiji je tajming teško potrefiti, ali je i onako bespotrebna jer opisani protivnici predstavljaju opasnost koliko i prosečna bakica u parku, a i energija se ekspresno regeneriše.

S obzirom na to da je Techland sa sobom odneo i vlastiti engine Chrome 5 nakon što je napustio brod Deep Silvera, Escape Dead Island, za razliku od prethodnika, koristi engine BitSquid sa kojim se srećemo prvi (nadamo se i poslednji) put. Teksture pate od nedostatka detalja kao da su stvarane na Nokiji 3210, modeli podsećaju na Alone in the Dark (onaj prvi, iz 1992. godine), glavni likovi izgledaju ružnije od samih zombija, pa je opšti vizuelni utisak da je igra prvenstveno bila namenjena tabletima, a onda silom premeštena na PC i tržište konzola prethodne generacije. Gameplay je ispresecan poznatim, ogavnim „statičnim animacijama” kojima pribegavaju studiji sa ograničenim budžetom ili nedostatkom talenta. Ako se ne zaglave i započnu maraton u mestu, likovi se kreću kao da im je neko izvršio permanentnu instalaciju bandere u završni segment probavnog trakta. Kontrast je prenaglašen pa je mrkli mrak i u delovima scene koji bi po prirodi stvari morali da budu osvetljeni, zombiji su izrađeni sa tolikom pažnjom da umesto straha prouzrokuju salve smeha, ničim izazvano drmusanje elemenata scenografije – samo su neki od delova pravog horora koji donosi ovaj naslov, a to su strava i užas tehničke realizacije. Isti glumci daju glasove nekolicini likova, što ne bi smetalo da su motivisani makar za nijansu više od osuđenika na smrtnu kaznu. Na primer, osoba koja je davala glas pomenutoj Kineskinji ne samo da nema veze sa Kinom, nego se očigledno sprda sa stereotipima oličenim u rečenicama kao što je „Iz no se fo ju”.

Za razliku od ostalih modernih i „progresivnih” igara, u ovom naslovu reč „f**k” se ne koristi toliko često (ali ipak obilato) koliko „douche”, a kako se stvari kreću u igračkoj industriji sa gotovo stoprocentnom sigurnošću možemo da prognoziramo da će ih u budućnosti odmeniti novi trend upotrebe dubokoumnih izreka kao što su „lolumad” i „rekt”. Cena od čitavih 40 evra za ovu survival komediju spada u „mnogo je, kume” rang jer za te pare možete da kupite 400 cigli, okupite komšiluk i organizujete multiplayer partiju sa gađanjem u glavu pri čemu ćete se sigurno bolje zabaviti uz istu količinu krvi i nasilja, a i psovke bi bile originalnije. Ovaj amaterski poluproizvod se neće svideti ni okorelim fanovima serijala Dead Island (čitavoj dvojici na celoj planeti), čak ni „pravim” zombijima pomenutim u uvodnom delu teksta. Uradite kao što kaže naslov – Escape Dead Island i bežite glavom bez obzira.

Jan ČMELIK