Dok grme i sevaju napucane AAA igre svuda oko nas, greh bi bio preskočiti poneki niskobudžetni indie naslov koji evocira neka lepa, stara vremena. Dex je retro-arkadna RPG cyber-punk platformska avantura, urađena u najboljem duhu 16-bitne ere igranja, koja očekivano zahvata iz širokog spektra ovog specifičnog SF podžanra (od Matrixa i Blade Runnera, preko knjiga kao što su „Neuromancer” i „Altered Carbon”, i mnogo toga drugog).

Igrač je u ulozi naslovne junakinje, koja životari u distopijskom megapolisu Harbor Prajmu i čiji se život menja iz korena kad joj se iznenada obrati misteriozna veštačka inteligencija, par momenata pre nego što u njen stan provale vojnici Zle korporacije^tm. Nakon početnog lomatanja po krovovima zgrada, a zatim i kanalizaciji nastanjenoj raznoraznim bandama i drugim opasnostima, Deks će uskoro završiti na glavnim i sporednim ulicama Harbor Prajma, upletena u vrtlog korporacijskih spletki sa odmetnutom veštačkom inteligencijom, a sve zahvaljujući novostečenoj sposobnosti da se sa virtuelnim svetom poveže bez korišćenja klasičnih sajber „utičnica” na telu.

I pored klasičnog načina izvođenja, Dex krasi visok stepen nelienarosti i otvorenosti. Tu je potpuna sloboda pri posetama mnogobrojnim lokacijama (jednom kada dobijete mapu, možete brzo putovati između njih, pod uslovom da ste ih obišli bar jedanput), redosledu obavljanja glavnih i sporednih questova i zadataka, kao i po pitanju razvoja lika kroz nekoliko osnovnih atributa i veština (izdržljivost, borba golim rukama ili vatrenim oružjem, hakovanje, obijanje brava, harizma za dodatne linije dijaloga i slično). Borba i okršaji sa mnogobrojnim napasnicima i bandama nisu baš najsrećnije izvedeni. Način na koji su dizajneri zamislili okršaje, sa aktivnim korišćenjem bloka, saginjanjem i pravovremenim izbegavanjem protivničkih udaraca, vrlo uspešno se anulira grozničavim skakutanjem iza protivnika i brzim udaranjem dok ne pokleknu. To olakšava borbu i sa većim grupama, pod uslovom da prvo neutrališete pojedince koji su naoružani pucaljkama.

Sama priča ni ne pokušava da pobegne od gomile klišea viđenih već nebrojeno puta. Ipak, dosta samih likova i dijaloga sa njima napisani su prilično nesrećno. Utisak kvare i primitivni i, čini se, nepotrebni delovi u virtuelnoj realnosti prilikom hakovanja raznih računara i sistema odrađeni u maniru glupave „igrice” sa napucavanjem. Smetaju i manji tehnički problemi sa interfejsom igre. Tako u pregledu inventara opisi predmeta iz nekog razloga beže sa ekrana (mada ih možete videti ako inicirate kupovinu kod mnogobrojnih prodavaca. Sem toga ekran za dijaloge sa likovima je nepotrebno stešnjen i ograničen.

Sve ovo, međutim, ne remeti previše samo igranje, i ne staje na put glavnom kvalitetu igre, u vidu odlične atmosfere i visokog stepena imerzije, kao i prilično uspelog dizajna raznih lokacija i samog sveta koji ćete spašavati. Sve u svemu – preporuka.

Aleksandar DINIĆ