Baš kada su nam se skoro smučile igre s tematikom Drugog svetskog rata, kada smo mislili da više ništa ne može i ne treba da se kaže na tu temu, pojavio se nemački CDV i predstavio nam Codename: Panzers.

Neizbežno je poređenje sa skorašnjim velikim hitom, Desert Rats Vs. Afrika Korps. Da ne dužimo – DRvAK je oduvan na skoro svim poljima. Očekivano, Codename: Panzers pokriva ratne operacije na tlu Evrope od invazije na Poljsku 1939. sve do pada Berlina 1945. godine. Sva živa i neživa sila poznata iz tog perioda je na raspolaganju. Autori igre su ostavili mogućnost ulaska u bilo koje vozilo uz efikasnu upotrebu snajperista, što je dobro, ali pomalo nelogično. (Šta zna tamo neki Pjotr kako se upravlja Tigerom?) Jedinice su sposobne da „čuju” neprijatelja u blizini koji je pokriven standardnom Fog of War zavesom, što je predstavljeno kroz ikonicu koja se kreće po tom delu mape i svojim izgledom samo nagoveštava o kakvoj vrsti jedinice se radi (pešadija ili vozilo).

Uloga terena je verno dočarana, te će sve jedinice imati prednost ukoliko su na uzvišenju, tenkovi će bez problema obarati stabla i bandere, ali će imati poteškoća u urbanim sredinama itd. Pešadija može da zauzme uspravan, pognut i ležeći stav, a može i da uđe u bilo koju građevinu i tada se njen krov „skida” što omogućava detaljan pregled unutrašnjosti. Mehanizovane jedinice imaju različitu jačinu oklopa spreda, s boka i otpozadi, što je posebno bitno kod borbe protiv tenkova (koji su, normalno, najranjiviji sa zadnje strane, a opet predstavljaju veliku silu u sprezi sa pešadijom koja ide iza njih, zaštićena snažnim prednjim oklopom). Jedna od najkorisnijih jedinica je plamenobacački vod koji može bukvalno da zagreje protivnički tenk, prisiljavajući posadu da izađe na nišan, ostavljajući tenk vašim pešadincima „na izvol’te”...

Povremeno dobijate pomoć sa strane u vidu padobranskog desanta, bombardovanja, artiljerijskog napada itd. Jedinice koje dovoljno dugo prežive na ratištu dobijaju iskustvene poene što ih, logično, čini jačim i ubojitijim. Valja napomenuti da ne postoji baza u klasičnom smislu te reči, već morate da se snalazite s onim jedinicama koje izaberete pre početka svake misije. Stvari koje nedostaju, a morale su da nađu svoje mesto u jednoj taktičkoj igri jesu formacije, rovovi i ukopavanje jedinica.

Ono što će nesumnjivo biti najinteresantnije domaćem igraču jeste misija u kasnijem toku nemačke kampanje kada Hans fon Grubel, nemački zapovednik i glavni junak nemačke strane, odluči da odmor provede na (tadašnjem) jugoslovenskom primorju. Međutim, u Beogradu saznaje za ponudu hrvatskog doušnika da za nekoliko kilograma hrane odvede Nemce do skrovišta zloglasnog vođe srpskih partizana, Vuka. Naravno, Grubel ne može da odoli ovom izazovu, a softverski dokaz da smo najlukaviji narod na svetu jeste to što je hrvatski doušnik niko drugi do Vuk lično, koji Nemce sve vreme vuče za nos. Jeste da na kraju popije metak, ali...

U igri postoji sijaset zanimljivih misija sa interesantnim zadacima. Čak ćete u jednom trenutku biti u situaciji da ratujete rame uz rame s Ervinom Romelom lično (nedostižna fantazija autora teksta) ili ćete morati da se dočepate ruske zveri po imenu T-34 (koji je, doduše, nerealno jak). Jedna od zanimljivijih misija je ona u kojoj s Nemcima sastavljate Staljinovu statuu čija ruka pokazuje na skriveno sovjetsko skladište municije...

U igri postoje tri kampanje: nemačka, ruska i saveznička. Međusobno su povezane i pojedini događaji se prepliću (slično Tarantinovim filmovima), a misije su ispresecane kvalitetno režiranim međuanimacijama kojih ima na pretek, što podstiče igrača na dalje igranje. Misije su povezane isečcima iz dnevnika zapovednika tri zaraćene strane (pomenuti Grubel, ruski oficir Aleksandar Vladimirov i saveznički zapovednik Džefri S. Vilson) koji su maštovito napisani, pokazujući nam i neke ljudske strane ljutih ratnika: u svojim pisanim mislima pitaće se šta donosi sutrašnji dan, o užoj i daljoj rodbini i ostalim humanim stvarima.

AI je najkontroverznija stavka igre. Dok protivnički AI briljira (tučeni pešadinci se povlače u šume ili zgrade, jedinice nikada ne jurišaju bezglavo), vaša vojska se u većini slučajeva ponaša krajnje debilno i zahteva detaljan bejbi-siting. Redovno će najmanje jedna jedinica ostajati na polaznoj tački nakon izdate naredbe za pokret, tenkovi će praviti tragikomičnu gužvu i krkljanac tokom prelaza najobičnijeg mosta... Sve ovo puno kvari ukupan utisak o inače odličnoj igri, a sumnjamo da će neki budući patch uspeti da ispravi duboko ukorenjene probleme.

Grafika se može opisati jednom rečju – maestralno. Drveće koje se njiše na vetru, reke i potoci kojima se za divno čudo ne naziru poligonalne ivice, fascinantne eksplozije, tragovi tenkovskih gusenica... Mehanizovane jedinice su za nijansu „ćoškastije” od idealnog, ali su zato pešadinci fenomenalno izrađeni i animirani. Mape su odlično dizajnirane s gomilom sitnih detalja (većinu njih možete da uništite). Interfejs je odličan i ne pati od viška opcija koje nikada nećete koristiti i koje bi vas samo zbunjivale.

Zvučna komponenta je solidnog kvaliteta, sa standardnim orkestarskim melodijama i ratnim zvučnim efektima. Neubedljivoj glasovnoj glumi bi se i moglo progledati kroz prste, da nije Romela koji govori „masnim” američkim akcentom virdžinijskog farmera, što je jednostavno neoprostivo.

Iako su u pitanju dve potpuno različite igre, Panzers po atmosferi neverovatno podseća na Operation Flashpoint. Sličnosti se ogledaju i u grafici, dnevnicima, međuanimacijama s likovima koji su trbuhozborci tj. ne otvaraju usta dok pričaju i ukupnoj atmosferi. Što se tiče ostalih WWII strateških igara, Panzers bi ih sigurno samleo da nije očajne AI rutine. Očekujemo Phase Two...

Jan ČMELIK