Bullfrog je prvi uočio mračnu stranu koja čuči u svakom igraču – njegov legendarni Dungeon Keeper okrenuo je do tad podrazumevanu etiku u igrama naglavačke, omogućivši nam da se kao zli gospodari podzemnog brloga do mile volje iživljavamo nad vrlim junacima koji silaze da nam preotmu plen. Evil Genius u suštini preuzima ovaj postmodernistički obrt i navlači mu kemp ruho špijunskog štiva iz šezdesetih. Gledajući procesiju Bond filmova, svako od nas je barem jednom zdušno navijao za negativce. Elixir Studios je ovo iskoristio kao osnovu za svoju visokoprofilnu upravljačku simulaciju u kojoj je cilj pokoriti svet.

Zli genije igrača stavlja u cipele klasičnog bondovskog megalomana s globalnim kriminalnim pretenzijama. Komandovanje sopstvenom tajnom bazom na bezimenom tropskom ostrvcetu daće vam puno prilika za samozadovoljno smeškanje, ali ispada da je kovanje podmuklih planova za svetsku dominaciju prilično težak posao. Evil Genius jedva da je nešto jednostavnija igra od Elixirovog ambicioznog prvenca, Republic: The Revolution. Momcima iz Elixira se ne može poreći hrabrost (ili tvrdoglavost, kako se uzme) kada su se odmah vratili u ring i na sebe preuzeli još jedan krupan zalogaj.

Prva stvar koja upada u oči po pokretanju igre jeste besprekorna prezentacija. Za razliku od pomalo sumorne Republike, Evil Genius je krcat jarkim bojama i duhovitim animacijama u pozadini svakog menija (obratite samo pažnju na ronioce koji na ekranu za podešavanje opcija izvode koreografisanu plesnu tačku). Atmosferu dodatno podiže i sjajna muzička podloga koja sadrži taman dovoljno pompezne dramatike da vas uživi u ulogu harizmatičnog überkriminalca. Svaki od tri ponuđena alter ega predstavlja stilizovani kliše: Maksimilijan je ćelavi čovečuljak s teškim nemačkim akcentom i neizbežnim monoklom, Aleksis neodoljivo podseća na Kruelu de Vil, dok je Šen Ju našminkani mistik s Dalekog istoka.

Opečeni kritikama strme „krive navikavanja” u Republici (koja je bila više nalik zidu), dizajneri su se ovog puta potrudili da igraču što više olakšaju upoznavanje s osnovnim načelima igranja. Pored podužeg interaktivnog tutorijala, kratki „help” filmići Zlog genija u prvih sat vremena prosto izlaze na uši: na svakih nekoliko minuta i u skladu s tempom vašeg napredovanja, nova mala sekvenca iskače da pojasni stvari. Ukoliko ni ovo nije dovoljno, tu je opširna online enciklopedija. I pored obilja pomoći, snalaženje u igri je isprva naporno dok se ne „svari” kritična količina informacija, budući da Evil Genius potencira mikromenadžment kroz sijaset neobičnih sitnica koje se tiču rukovođenja supertajnom kriminalnom organizacijom.

Igru započinjete na plaži tropskog ostrvceta u podnožju vulkana, puni novca i okruženi šačicom podanika. Kao i kod Dungeon Keepera, podanicima se ne može upravljati direktno – oni će vaše komande izvršavati na svoju ruku. Na igraču je samo da projektuje planove za buduće hodnike i tipove prostorija (spavaonice, menze, oružarnice, laboratorije, učionice...). Ostatak posla obaviće vaši radnici u drečavo žutim kombinezonima. Njihova samostalnost povremeno će vas terati da čupate kosu s glave, naročito kada njihovo shvatanje prioriteta nije u skladu s vašim (što se obično događa baš kad vladini agenti infiltriraju kompleks). Sistem „tagovanja” koji služi da indirektno upravljate vašim podanicima dovoljno je dobar kada su u pitanju svakodnevne obaveze, ali donekle gubi efikasnost pri kontaktu s protivnicima.

Poseban slučaj predstavlja vaša „desna ruka”, prvi od desetak unikatnih likova koje tokom igre možete eventualno uvrstiti u svoje redove. Ovi specijalni „henčmeni” poseduju izuzetne mentalno-telesne atribute i shodno tome se veći deo vremena šetkaju bazom u stanju nonšalantne besposlenosti. Kada najzad dođe do neizbežnog konflikta sa snagama reda, oni će vam, pored brojnih zamki koje možete postaviti, poslužiti kao glavno oružje za eliminisanje nepoželjnih njuškala. Henčmenima samo superagenti mogu doći glave.

Dobar deo igre se vrti oko fiskalnog balansiranja s jedne strane i namirivanja potreba radnika, tehničara i stražara koji nastanjuju vašu rastuću bazu s druge. Ukoliko isuviše kinjite podanike, efektivnost im opada i neki od njih će pokušati da dezertiraju. U takvim slučajevima, kontinuiranu lojalnost možete između ostalog osigurati nečijom strateškom egzekucijom. Priliv novca se ostvaruje tako što šaljete timove ljudi da finansijskim malverzacijama potkradaju određene regione i obavljaju sve bezobraznije kriminalne operacije. Ovaj segment igre se odvija na statičnoj mapi sveta koja izgledom podseća na Riziko. Veza između dva glavna segmenta nije posebno razrađena, pa je stoga lako propustiti važne događaje na mapi sveta dok je igrač zauzet u bazi.

Stvari dodatno pogoršava činjenica da se u ovoj igri greške u proračunu ne opraštaju lako. Naizgled sitan problem ubrzo može da naraste do alarmantnih razmera, samo ukoliko ste zaboravili na nekoliko detalja. Većina igrača će verovatno nekoliko puta morati da započinje iznova celu operaciju. Ipak, sve potencijalne frustracije umnogome ublažavaju vesela spoljašnjost i dobroćudno parodiranje koje se oseća na svakom koraku. Ovo se pre svega odnosi na simpatičnu stilizaciju likova (kojoj blagi deficit poligona čak ide u prilog) i mnogo duhovitih animacija unutar same igre

Đorđe NAGULOV