Kao odgovor na Pixarov prošlogodišnji animirani hit „Finding Nemo”, studio DreamWorks („Shrek”) pripremio je svoju viziju uzbudljive morske avanture za klince i one koji se tako osećaju. „Shark Tale” je pitka parodija na filmove o mafiji koja, slično ranijim izdanjima ove kuće, odiše zdravim humorom, vrhunskim tehničkim rešenjima i atraktivnim soundtrackom koji potpisuju najeminentnija imena svetske estrade.

Glavni junak filma i istoimene igre je simpatični Oskar (Vil Smit), sitna riba čiji je san da se jednog dana nađe u društvu poznatih. Kada mu se pruži neočekivana prilika da uz pomoć novog prijatelja na prevaru stekne renome velikog ubice ajkula, on će to zgrabiti oberučke, ni ne sluteći kakve ga peripetije očekuju. Uloga igrača je da upravlja Oskarom u nizu uzbudljivih avantura tokom kojih obavlja različite zadatke i stiče poene koji ga vode stazom slave do samog vrha.

Scenario igre na papiru nije obećavao ništa više od prosečne arkade namenjene najmlađima koja će teško prevazići okvire koje je uspostavio Finding Nemo (SK 07/2003). Na radost šire igračke publike, Activision je posao obavio bolje nego što se očekivalo, uobličivši sasvim „gotivnu” igru u GTA fazonu, koja kvalitetom dostiže i popularni Simpsons: Hit & Run (SK 01/2004).

Igra u velikoj meri prati radnju filma, a sastoji se od nekoliko nivoa – filmskih epizoda sačinjenih od mini-igara koje Oskar treba da završi proizvoljnim redosledom. Uspešno okončana misija donosi određen broj „fame” poena koji utiču na Oskarovu popularnost i omogućuju mu da se vremenom utopi u više slojeve ribljeg društva. U pauzi između igara simpatični brbljivac se može zabaviti uređenjem „gajbe” – kupovinom nameštaja pomoću novca koji sakuplja gluvareći gradskim sokacima, popunjavanjem energije ili ponovnim igranjem ranije pređenih deonica.

Igre su raznovrsne i uključuju brzinske trke s drugim ribama, brzo plivanje uz izbegavanje prepreka, plesne sekvence, šunjalice i druge misije koje Oskaru dodeljuju različite „njuške” koje sreće dok gluvari metropolom. Sve misije su tehnički vrlo dobro osmišljene, a naročito oduševljava pametno iskorišćen 3D ambijent koji u kombinaciji s dinamičnim sekvencama jurnjave stvara odličnu atmosferu. Kontrolni sistem je sjajno uobličen – osnovno upravljačko sredstvo je miš i on služi za usmeravanje kamere i manevrisanje, dok se tastatura koristi sporadično, za bacanje školjki prema protivnicima i izvođenje plesnih pokreta. I pored jednostavnih kontrola, manevrisanje je efikasno, a sloboda kretanja potpuna, tako da se ni u jednom trenutku ne osećaju bilo kakva ograničenja. S druge strane, nivoi imaju brojne „slepe ulice” koje brzo otkrivaju izrazitu skučenost prostora. Misije su isuviše kratke i jednostavne, pa nije potrebno više od petnaestak minuta da bi se kompletan nivo priveo kraju, što je glavni nedostatak igre. U kasnijim etapa igre misije se, uz manje varijacije okruženja, ponavljaju i postaju monotone.

Gradimir JOKSIMOVIĆ