„Znam da si ti, Fredo. Slomio si mi srce.”
Čovek ne može a da se posle nekog vremena provedenog uz igru The Godfather II ne zapita na šta bi se najbolje odnosila aluzija na čuveni „poljubac smrti”. Da li igra pokušava da ubije igrače dosadom koja proizilazi od preterane repetitivnosti i nedostatka inovacije ili pak Electronic Arts pokušava da uguši Puzovo i Kopolino nasleđe praveći gotovo identičnu igru tri godine nakon originala? Bilo kako bilo, ovaj nastavak je pred nama i druga runda otuđivanja fanova serijala „Kum” može da počne.

Već prvi kontakt sa Kumom 2, kreiranje vašeg lika još robusnijim alatom nego u prvom delu, upućuje na to da je Godfathera II radio isti tim koji je odgovoran i za originalnu igru od pre tri godine. Uzimajući u obzir unapređenje u ovom delu, u vama se budi nada da su se dizajneri sa istim žarom posvetili unapređivanju i ostalih segmenata igre, naročito kada se uzme u obzir to koliko je prošli naslov bio daleko od toga da bude idealan. Avaj, pre nego što se ova sveže probuđena nada umije i doručkuje, kontakt sa samom mehanikom igre baca je u bespovratnu komu – ovo je 90 odsto ista igra kao prošlog puta, sa minimalno osavremenjenim interfejsom i nekoliko novih opcija. Sve ostalo, uključujući i dobrog, starog Al Paćina, koji još nije prodao EA-u licencu za korišćenje svog lica pri prikazivanju Mikelea Korleonea, ponovo je tu. Na šta su dobri ljudi u EA Redwood studiju potrošili više od dve godine, ostaće misterija.

Radnja je na početku obligatorno povezana sa samim filmom. Članovi familija su na Kubi, na proslavi rođendana Hajmana Rota, kada izbija revolucija. Prilikom bekstva kroz pakao Havane Aldo Tampani, vaš karakter iz originalne igre, koji je pre četiri godine postao novi don familije Korleone (uz uslov da ste imali toliko izdržljivosti da prvu igru odigrate do kraja), biva ubijen. Aldov prvi čovek je Dominik, vaš alter ego u ovoj igri i, kako ste jedan od retkih ljudi kojima veruje, Majkl Korleone vam daje zadatak da preuzmete Aldovo mesto, izgradite familiju i preuzmete kontrolu nad Njujorkom, Majamijem i Havanom.

Kao i prvi Godfather, ovo je sandbox/GTA klon sa fasadom preuzetom iz filmova. Kao i u originalnoj igri, preuzimanje lokala, odnosno ilegalnih poslova i zarada novca od toga okosnica su igre. S vremena na vreme imaćete misiju koja prati neke od događaja iz filma, ali meso ovog naslova je masa generičkih misija između njih. Za razliku od prve igre, misije koje prate filmsku priču rađene su sa manje detalja i „poštovanja” filma.

Preuzimanje ilegalnih poslova funkcioniše kao pre. Locirate šefa, maltretirate ga dok nije spreman da prihvati vas kao dona, onda ga maltretirate još malo da izvučete više love i na kraju ga uzmete pod svoju zaštitu. Sistem borbe jeste malo modernizovan, tj. komande su mnogo jednostavnije i postoji više poteza, a tokom borbe sa vlasnikom otkrićete na šta je ovaj posebno osetljiv (određena vrsta udaraca, razbijanje po radnji i sl.), što ponovo donosi više novca od reketa. Godfather II je uspeo da napravi korak napred od originalne igre idejom organizacije familije, tj. idejom upravljanja potčinjenima. Meni za upravljanje vašom familijom izgleda simpatično, kao policijski zid sa hijerarhijski poređanim fotografijama. Ovde možete da razvijate veštine svojih vojnika i unapređujete ih. Mapa grada (tj. gradova), koja je poput mini-mape pretrpela unapređenje iz 2D u 3D, sada je krštena kao „Donov pogled” i zaista daje solidan pregled nad situacijom te omogućuje izvestan stepen makromenadžmenta operacija familije. Tako možete da odredite koji će od vaših oficira da pomogne u odbrani vaših lokala od suparničkih familija koje žele da ih povrate. Napadačke i odbrambene misije su u osnovi iste; u jednima ubeđujete nekog da počne da radi za vas, dok je u drugima cilj eliminisati završnu metu. Iz nekog apsurdnog razloga, čak i kada angažujete dovoljno svojih tabadžija da čuvaju vaše lokale, protivničke familije će vam u redovnim intervalima uzimati poslove, što znači još jednu generičku misiju. Kada se uzme u obzir to da su enterijeri lokacija gotovo identični, polovina igre svodi se na ponavljanje iste radnje do bunila. Da je omogućeno da se i ovo radi iz Donovog menija, čovak bi mogao lepo da se uživi u ceo upravljački deo, igra bi trajala mnogo kraće, ali se bar igrač ne bi osećao kao da ga neko pravi budalom. Kad smo već kod budala – AI protivnika, prolaznika i pomagača je ili produkt nekog velikog baga ili je najbolji omaž arkadama iz osamdesetih.

Čak i da nije visokobudžetna, high-profile igra iz velikog studija, Godfather II ne bi mogao da bude izdvojen iz domena osrednjeg. Sa tim dodatnim teretom naginje da bude potopljen sa betonskim blokom oko stopala u mutni Hudson loših naslova. Tri godine nakon originala praviti nešto u osnovi lošije? Apsolutno besmisleno. Premalo toga igrački privlačnog, a previše nepromišljenog i nedovršenog odvratiće ljubitelje sandbox igara veoma brzo od Godfathera II. Ljubitelji knjiškog ili filmskog predloška već će biti s druge strane granice, noseći lažne isprave da ih ni FBI ne bi slučajno povezao sa ovom igrom. Pre tri godine The Godfather je bio ponuda koju ste mogli da odbijete. The Godfather II je ponuda koju treba da odbijete. Još samo da za nekoliko godina izađe i treći deo, koji morate da odbijete, i moći ćemo da odahnemo znajući da je EA završio sa masakriranjem ovog serijala.

Dragan KOSOVAC