Jedino što je tužnije od sudbine koja je zadesila serijal igara o simpatičnom zavodniku-pripravniku Lariju Laferu jeste činjenica da nam ova gadost dolazi iz ekipe okupljene pod imenom Team 17, firme koja je u zlatno doba Amige imala status i važnost kao tri Blizzarda sada. Ako se i sam Al Lav, kreator originalnih Larijevih avantura, zahvalio Vivendiju (prvobitnom izdavaču) što nije bio uključen u proces izrade, onda ispred sebe imamo ono što se na Zapadu popularno zove „train wreckage”, termin koji opisuje filmove sumnjivog kvaliteta.

Ponovo ste u ulozi nesnosnog Larijevog nećaka sa istim imenom, bubuljičavog frika opsednutog seksom i punog bezveznih šala i poštapalica na račun dotičnog. „Pravi” Lari zapošljava nesimpatičnog pubertetliju da bi mu pomogao u pronalaženju „krtice” koja uspešno ruinira Larijeve filmove i pokušaje da svoj studio pozicionira na mapi Tinselvuda. Od klasičnih avantura nabijenih erotikom preko zbirke stupidnih mini-igara iz prethodne igre, novi Larry je evoluirao u bljutavog GTA klona, nafilovanog neinventivnim platformisanjem, sakupljačko-kurirskim poslovima i neizbežnim mini-igrama, a sve to objedinjeno polupanim upravljačkim mehanizmom. Okruženje filmskog studija i prelaženje nivoa inspirisanih najpoznatijim žanrovima ili parodiranjem specifičnih, popularnih filmova (spot Majkla Džeksona za pesmu „Thriller” ili lomatanja na prekookeanskom brodu „Bytanic”, npr.) verovatno je i na papiru delovalo kao jeftina ideja. Buljuk vulgarnosti, nezdravog humora i debilnih seksi/porno referenci na sve moguće aspekte filmske industrije se podrazumeva i često iznenađuje količina pukih psovki i neukusa bez ikakvog smisla ili konteksta, koja je tu valjda da pomogne boljem pozicioniranju ove abominacije od igre.

Larijev studijski kompleks je šareniš natrpan siromašnim detaljima, koji jedva dobija prelaznu ocenu, dok daleko veći bol u stomaku izaziva neprirodno kretanje i tupo skakutanje po platformama, koje potencira odsustvo bilo kakve preciznosti u izvođenju pojedinih zahvata, pa tako sve vreme imate utisak da upravljate komadom drveta na koji je neko prišio noge i ruke (čemu pomaže i razigrana kamera, koja konstantno menja ugao posmatranja i momentalno izvrće kontrole u kritičnim situacijama). Svakako najgrozniji element prezentacije jesu bizarno i zastrašujuće modelovani likovi (naročito njihova lica, kojima bi pozavidele i creepy devojčice iz japanskih horora).

Zaljubljenici Larijevih avantura iz davnina moćiće samo da konstatuju smrt simpatičnog zavodnika identifikacijom u mrtvačnici, pre nego što on bude oživljen od strane nekrofila iz Codemastersa/Teama 17, željnih novaca na brzinu. Strašno.

Aleksandar DINIĆ