Nešto više od godinu dana nakon što nam je poljski City Interactive podario Art of Murder, prvu point & click avanturu iz serijala u najavi, pred zgodnim FBI agentom Nikol Bonet našao se novi slučaj brutalnih ubistava. Elem, pariska policija svojim kolegama iz Amerike šalje izveštaj o ubistvu mlade balerine, koja je nastradala na način identičan nerešenim ubistvima preko okeana, zaveden pod kodnom oznakom „Puppeteer”: sve žrtve, isceđene od krvi, razapete su pomoću mesarskih kuka i sajli u položaje nalik bizarnim marionetama. Da li je u pitanju delo poremećenog imitatora ili je alfaubica promenio teritoriju delovanja? Kakvi su mu motivi i koji je identitet manijaka koji ne podnosi ogledala u svojoj blizini i kraj svake svoje žrtve ostavlja lutke obučene u garderobu iz XVII veka? Da li naizgled nepovezane žrtve ipak imaju nešto zajedničko što seže čak do perioda Francuske buržoaske revolucije? Sve su ovo pitanja sa kojima će se mlađana Nikol potpuno samostalno uhvatiti u koštac nakon što je nadređeni pošalju put Grada Svetlosti...

Očekivano, istraga podrazumeva puno šetnje po malom broju lokacija, razgovore sa likovima, uočavanje i prikupljanje dokaza na mestima zločina i klasičnu upotrebu pravog predmeta na pravom mestu. Priča i zaplet sami po sebi i nisu toliko loši (mada ste ih negde sigurno već videli – u nekom filmu ili u nekoj od novotalasnih serija o neustrašivim forenzičarima), ali bi mnogo bolje funkcionisali u rukama talentovanijeg scenariste. Ovakva kritika odnosi se pre svega na glavnu junakinju priče, koja će, kako istraga bude napredovala, početi da se ponaša kao prosečna studentkinja koja se uplela u mračne i opasne intrige, a manje kao profesionalni FBI agent i vrhunski profajler. Scene u kojima Nikol opušteno ignoriše ne samo neke očekivane procedure i postupke biroa već i zdravu logiku, koju bi pokazao i prvi prolaznik na ulici, vremenom izazivaju samo čuđenje i sve intenzivnije kolutanje očima (na primer hladnokrvno obijanje stanova i pentranje po fasadama zgrada, ignorisanje nadređenih u Vašingtonu kao i neredovno slanje izveštaja o istrazi, bežanje sa mesta zločina čiji je očevidac, hladna reakcija kada u španskom mestašcetu Azari zatekne novu žrtvu poremećenog ubice...).

Ovo je samo vrh ledenog brega. Tu se kriju još neke nevešto-diletantske odluke razvojnog tima, veoma nalik na drugorazredne trilere iz sveta filmske umetnosti, koji su uvijeni u kvalitetnu produkciju ali su, s druge strane, izrešetani onim što je na Zapadu zgodno kršteno kao „plot-holes”. U jednoj sceni čak ćete naleteti i na junakinju igre Scorpio Ritual (totalno nebitan kameo), da biste već u sledećoj naleteli na uredno upakovanu kopiju igre Scorpio Ritual, koja se prodaje u jednoj od prodavnica iz igre, što je „suptilni” paradoks nalik onom iz filma „Double Dragon” u kom junaci igre razbijaju pogodite koji arkadni aparat...).

Slike jasno daju do znanja da igra ne odstupa ni milimetar od grafičko-audio-gameplay stila, koji City neumorno fura i u svojim prethodnim avanturama. Grafika je solidna, sa lepim i detaljnim ali i prilično beživotnim lokacijama (bar kada se radi o prestonici Francuske, gde ćete na ulicama izbrojati jednocifren broj prolaznika). Scene u Parizu po pravilu se odvijaju noću, pa kontrast u vidu pitoresknih lokacija ruralne Španije u kasnijem toku igre dođu kao dobrodošli kontrast. Glasovi likova lako isparavaju iz sećanja, a naročito ide na živce Nikolino nepodnošljivo komentarisanje kada pogrešite u kombinaciji predmeta ili u njihovoj primeni na terenu.

Mehanika igranja je standardna, a inventar se nalazi u dnu ekrana (moguće su i međukombinacije predmeta, kao i pažljiva inspekcija, ali se razdvajanje pojedinih elemenata na njima slične operacije izvodi jednostavnim levim klikom dok su u inventaru). U produžetku se nalaze klasični dnevnik, zabeleženi dijalozi sa likovima i profili Lutkarevih žrtava, kao i njegov dosije sa opštim smernicama. Jedina iritantna stavka vezana za kontrole tiče se levog dugmeta miša, koje služi za preskakanje dijaloga (što radi besprekorno), ali i za prekidanje Nikolinih opservacija (vezanih za predmete, događaje, likove, pogrešne operacije i slične komentare), za koje ne postoji pravilo kada će se prekinuti, što podrazumeva mnogo besomučnog kliktanja kad cura počne po stoti put da „melje” nešto što ne želite da slušate. S druge strane, zagonetke su u velikoj meri logične i potencijalno zaglavljivanje ne vreba iza svakog ćoška (bez obzira na to što ćete često imati gomilu predmeta u invenataru). Ipak, utisak pomalo kvari preizraženi sindrom „merdevine-u-pantalonama” (na primer, Nikol će bez problema u svoj pripijeni kostim moći da smesti jednu gumu sa trkačkog motora – sa sve felnom, razume se).

Sama po sebi, Art of Murder 2 nije loša igra. Međutim, teško je ignorisati neoriginalnu i šupljikavu priču, kao i mračnu i beživotnu atmosferu koja ne uspeva da stvori i dočara željeni utisak napetosti viđen u filmovima kao što „Sedam” Dejvida Finčera, neupečatljivu glavnu junakinju i neubedljive likove. Grafika je „zaključana” na rezoluciji 1024 x 768; frekvencija osvežavanja od 60 Hz, na svu sreću, izaziva manje bola u očima od Scorpio Rituala, pre svega zbog pomenutog nedostatka jače osvetljenih lokacija. Ovo su razlozi koji Art of Murder 2 svrstavaju u red generičkih detektivsko-forenzičarskih avantura, koje nemaju čime da se zakače za igrača i privuku mu pažnju na duže staze. Treba je igrati samo u nedostatku boljih naslova, naravno, tek pošto pređete Ceville, koji se pojavio u približno isto vreme.

Aleksandar DINIĆ