Posle brojnih produkcijskih problema, Final Fantasy Type-0 (najavljivan kao Final Fantasy Agito XIII) je 2011. godine objavljen samo za PSP, isključivo za japansko tržište, dok je španska serija zvana „Beskrajna priča iliti kako sam se upetljao u razvojni put Versusa XIII”, negde oko svoje dve hiljade osamstote epizode konačno preimenovana u Final Fantasy XV, sa krajem koji se još uvek ne nazire. Sve u svemu, Japanci i dalje mogu da veruju da su brojevi četiri i devet nesrećni, ali je očigledno da trinaestica ipak vodi glavnu reč.

I dok su FF XIII i njegov Versus spin-off godinama bili u žiži interesovanja, mahom kao predmet sprdnje zbog „Đekna sindroma”, FF Agito XIII aka Type-0 bio je potpuno marginalizovan, pre svega zbog svoje ograničene dostupnosti. Kakva šteta – Final Fantasy Type-0 u sebi nosi više izvornog Final Fantasyja od „trinaestice” i „petnaestice” zajedno! Sada, posle tolikih godina, konačno možemo da uživamo u HD rimejku nečega što je možda najbolji FF od „desetke” pa naovamo, ne računajući MMO izdanja.

Final Fantasy Type-0 smešten je u Orijens, kontinent podeljen na četiri države u skladu sa podelom nebeskih sazvežđa u kineskoj mitologiji na četiri grupe. Zaplet počinje onog trenutka kada imperija Belog tigra, koji inače simbolizuje jesen, vrši invaziju na susednu republiku Crvene ptice (simbol leta) uz pomoć polubožanskih bića poznatih kao l’Cie. U trenucima opšteg rasula, lideri Crvene ptice odlučuju da aktiviraju elitnu Klasu-0 vojne akademije i njene pripadnike pošalju u seriju misija sa nadom na će na taj način preokrenuti tok ratnog sukoba. Klasu-0 čini četrnaest spiky hairstyle tinejdžera, iznenada zahvaćenih vihorom rata, čije tragične sudbine i komplikovani međusobni odnosi čine srž ove igre. Upravo zato, poput nekog omnibus filma, Type-0 nema glavnog junaka, već se taj teret ravnopravno deli na svih četrnaest likova.

Iako zvuči kao da potiče iz japanskog jezika, originalni naziv igre, Agito XIII, je zapravo latinski izraz i znači „krećem se” ili „u pokretu”, što je svojevremeno trebalo da asocira da je pitanju „Final Fantasy za poneti”. Ovaj pojam, međutim, ima još jedno, dublje značenje. Naime, za razliku od klasičnih FF igara, baziranih na (polu)poteznom borbenom sistemu, koji tokom godina jeste evoluirao, ali nikada toliko da potpuno odbaci potezni koncept, Type-0 je čista akciona igra, u kojoj borbe teku glatko, bez ikakve mogućnosti da se napravi pauza, pa čak i ona strateškog tipa, poput dodeljivanja mete određenom liku. Igrač vodi tim od tri kadeta i u svakom trenutku može preuzeti potpunu kontrolu nad bilo kim. Štaviše, ukoliko tokom borbe bilo ko od aktivnih članova bude izbačen iz stroja, moguće je odmah uvesti zamenu, kao da se ništa nije dogodilo. Game over nastupa isključivo ako igrač izgubi svih četrnaest likova tokom jedne borbe. Svaki od likova opremljen je jedinstvenim oružjem i setom veština i magija koje se mogu razvijati, ali su u toku jednog fajta dostupne samo četiri, čime se obezbeđuje jednostavno, ali i efikasno kontrolisanje sva tri lika u realnom vremenu.

Type-0 je igra koja je bazirana na misijama. Nakon uobičajnog brifinga, tim se šalje da izvrši najrazličitije zadatke, od izviđanja gradova u kojima je neprijatelj stacioniran i/ili njihovog čišćenja, pa do raznih sporednih zadataka koji variraju od najjednostavnijih, poput čuvenih fetch-me-something kvestova, pa do komplikovanih misija koje uključuju borbe sa epskim bosovima. Pored toga, s vremena na vreme, igra poprima karakteristike real-time strategije kada se od igrača zahteva da komanduje jedinicama republikanske armije, stavlja ih u pokret ili povlači, kako bi zauzeo pojedine strateške tačke na mapi. Naravno, od ovih RTS misija ne može se očekivati složenost koji imaju prave strateške igre, ali one jesu neka vrsta zanimljivog fillera u pauzi između borbi sa kojekakvim mehaničkim monsterima armije Belog tigra. Vreme između glavnih misija, koje je uvek ograničeno određenim brojem in-game sati, igrač provodi na akademiji, polirajući svoje veštine, ili pak na terenu, obavljajući sitne zadatke za brojne NPC-ove. Svaka akcija izvršena u ovom periodu, uključujući i najobičniji razgovor sa NPC-om, pomera interni sat igre za određeni broj sati, što znači da se igrač stavlja pred dilemu šta da radi u „slobodno vreme”, budući da je broj mogućih radnji znatno veći od vremena koje je na raspolaganju između misija. Na taj način postignuta je delimična nelinearnost igre.

Final Fantasy Type-0 je, nažalost, tehnički rollercoaster, sa usponima i padovima, koji su posledica činjenice da je ovo ipak HD verzija igre za PSP čije su hardverske mogućnosti krajnje skromne u odnosu na konzole nove generacije. Animirane sekvence, modeli glavnih likova, kao i najvažnije lokacije u igri, poput akademije, zaista izgledaju kao da su autohtono pravljeni za PS4, ali zato otvoreni svet, odnosno slučajne lokacije koje služe kao arene za borbu protiv generičkih protivnika izgledaju prilično jadno i nemaštovito, sa prenaglašenom upotrebom efekta magle da bi se sakrile teksture niske rezolucije. Stiče se utisak da je razvojni tim ciljano podelio elemente igre na one koji zaslužuju potpuni redizajn, i njima posvetio punu pažnju, i na one koji će biti samo puki PSP port, uz prosto reskaliranje rezolucije. Zbog svega toga igra izgleda kao parče torte čije testo datira iz 2007. godine, a čokoladni fil iz 2015.

Uprkos evidentnim nedostacima, Type-0 je odlična akciona igra smeštena u Final Fantasy univerzum. Da je kojim slučajem tim koji je radio originalni FF XIII samo ovlaš zavirio u studio u kome je nastao Type-0, reputacija „trinaestice” danas bi bila na mnogo višem nivou nego što realno jeste. Ako je Square Enix tražio način da se iskupi za poljuljano poverenje poslednjih godina, onda je izdavanje ove igre bila nesumnjivo sjajna ideja.

Slobodan MACEDONIĆ