Igra Son of Nor delo je austrijskog Still Alive Studiosa, i predstavlja jedan od najuspešnijih Kickstarter projekata realizovanih u tom delu sveta. Ovo „najuspešniji” se, pre svega, odnosi na rezultate u samom prikupljanju potrebnog novca, kao i koketiranju sa nekoliko opskurnih kontrolnih sistema koji su implementirani u igru (Oculus Rift, Epoc Emotiv i Tobii EyeX). Bez obzira na budžet, međutim, nakon prvog, drugog i neizvesnog trećeg susreta sa Son of Norom, deluje kao da su autori igre potrošili minimum trećinu prikupljene sume u agresivni marketing igre i naširoko ubeđivanje da je u pitanju revolucionarno i nikad viđeno parče indie softvera do sada. Ovo bi možda i bilo suvislo, da se igra pojavila pre više od deset godina, da standardi grafike sa prvog Playstationa još uvek oduzimaju dah, da ste potpuno otupeli na mušičave kontrole i bagove, i da su koncepti iz stanovite Star Wars sage još uvek ostali na papiru...

Son of Nor je smešten u daleko pustinjsko carstvo, u kojem su eonima u krhkom miru životarili ljudi i gušterolika rasa Sarahula. Od trenutka kada su među Sarahulima počeli da se rađaju potomci obdareni moćnim magijama, ljudi su se našli između čekića i nakovnja, jer su gušterci naglo zadobili naklonost božanskih Aitharija, zainteresovnih da i sami kontrolišu magijske potencijale koje su nekad davno izgubili. Krhko primirje ubrzo biva istopljeno podjarmljivanjem ljudske rase koju Sarahuli smatraju idealnom robovskom snagom, a čarke ubrzo prerastaju u otvoreni rat kada i među ljudima počnu da se rađaju padawan.., ovaj, pitomci i sami obdareni magijskim moćima...

Ostatak balade predstavljen je u formi akcione šatro-avanture sa pogledom iz trećeg lica, uz sporadične (i relativno uspele) momente u kojima ćete rešavati solidno osmišljene logičke probleme i mehanizme primenom svojih čarobnjačkih moći. Dotične veštine su Bog zna kako bombastično najavljivane, a zapravo predstavljaju polovinu osnovnog tiera iz bilo koje igre u kojoj ste vodili mračne ili svetle džedaje (gomilu drugih igara da i ne spominjemo). Sa jedne strane je mogućnost telekinetičkog podizanja nepričvršćenih predmeta iz okruženja (što se pre svega odnosi na stenčuge ili druge čvrste objekte koje ćete vitlati ka protivnicima), dok je sa druge manipulacija terenom, u vidu uzdizanja tla u brdašca ili, pak, „bušenje” i pravljenje rupa. Od ovog, naravno ne treba očekivati neki inovativni omaž kultnoj igri Magic Carpet, na primer, već se sve svodi na ograničena uzdizanja ili rovarenja peskom, na pojedinim mestima u igri. Primene ovih veština inicijalno su interesantne, ali brzo ostaju bez daha, pre svega zbog generičnog dizajna nivoa i same igre, kao i odsustva zanimljivije osmišljenih momenata u kojima biste aktivirali svoje moći (izuzetak od ovoga su pomenuti delovi sa logičkim problemima).

„Podizanje” peska koristićete za dostizanje uzdignutih platformi i stenja, kao pravljenje svojevrsne barijere koja može da uspori ili blokira protivnike, odnosno da ih zatrpa. „Bušenje” rupa je takođe preporučljivo koristiti u ofanzivno-defanzivne svrhe, kao što je usporavanje protivnika, rovarenje i oslabljivanje temelja pojedinih objekata, odnosno zaobilaženje određenih mesta. Telekinetičke moći, pored inicijalnog gađanja neprijatelja svime što vam dopadne šaka (pa i njima samima), takođe je moguće koristiti za urušavanje većih zgrada i konstrukcija, uz svojevrsni power overwhelming momenat, koji podiže sve predmete i likove iz bliže okoline.

I to je, priti mač, to. Cela stvar deluje kao poligon koji je neko na brzinu skuckao kako bi igrao svoju (okrnjenu) verziju Jedi Knighta, sve to zavio u slojeve i slojeve ambiciozne, ali nedovoljno razrađene priče prepune klišea i nezanimljivih događanja i likova, i akcenat bacio na neke elemente gameplaya koji neće impresionirati nikoga ko je odigrao više od dve akcione igre u životu. Pomenuti puzzle-solving momenti, kao i funkcionalni co-op režim samo donekle popravljaju stvari.

Ovo bi, samo po sebi, bilo dovoljno za jedva prosečnu ocenu, ali tu na scenu stupaju tehnički problemi igre, koje nikakav napadni marketing neće moći dugo da sakrije. Manipulacija objektima na koje utičete svojim moćima je previše kruta, spora i neudobna (naročito u situacijama kada su veće gužve ili frke na ekranu), samo kretanje likova nije baš najbolje „sinhronizovano” sa okolinom, pa deluju kao da lebde i „šlajfuju” po terenu, a igra će vas sporadično počastiti gadnim grafičkim bagovima i brljotinama. Za lošu optimizaciju, pad performansi, zapinjanja i štucanja enginea zaista nema izgovora, kada je u pitanju igra koja izgleda kao nešto što bi i telefon iz jeftinijeg tarifnog paketa trebalo da gura bez problema.

Okuluse, Tobije i Epoke sa početka teksta nismo bili u prilici da isprobamo, ali način na koji su dotične tehnologije implementirane u igru, sudeći po promotivnim klipovima, gotovo na savršen način sublimiraju kakva papazjanija je zapravo Son of Nor. Kadrovi smrtno ozbiljnog programera koji sa Emotiv Epoc skalamerijom na glavi svojim mislima „poziva” vatrenu kuglu liku kojim upravlja, ili drugog kome Tobii EyeXov retina skener omogućava da manipuliše predmetima tako što ih samo pogleda (što stvara sveopšti haos uskovitlanih elemenata u igri, zbog slobodnije kontrole), deluju urnebesno montipajtonovski, bez obzira na to koliko ne želimo da uvredimo tehnologije koje će naći svoje zasluženo mesto u budućnosti.

Aleksandar DINIĆ