Acer Predator XG270HU i AMD FreeSync

Krajem prošle godine i naše tržište „pogodio” je Nvidia G-Sync. U tom trenutku jedino raspoloživo rešenje za artefakte koji se pojavljuju zbog desinhronizacije monitora i grafičke karte. Da ne ponavljamo čitav istorijat problema, fokusiraćemo se samo na zaključak. G-Sync (SK 11/2014) predstavlja hardversko rešenje ovih problema, implementira se u monitor i komunicira sa podržanom grafičkom kartom. Problemi ovakvog rešenja koji bi mogli da odbiju dosta potencijalnih korisnika, pre svega su cena i zatvorena platforma. Sâm G-Sync (kartica) nije jeftin, što podiže i cenu monitora. Nvidia, takođe, naplaćuje korišćenje tehnologije, što dodatno podiže cenu. Naravno, možete da zaboravite na korišćenje grafičkih procesora konkurencije sa G-Syncom. Konačno, monitor može imati samo (jedan) DisplayPort kao način komunikacije sa grafičkom, što je do neke mere u redu, s obzirom na to da je DP jedini standard koji može da „prenosi” varijabilno osvežavanje. Sve ovo svelo je G-Sync na proizvod sa ograničenom primenom, ali sa velikim potencijalom, jer ko ne bi poželeo da se otarasi artefakata i „drmusanja” i uživa u igrama kako su zamišljene.

Ovde dolazimo do konkurencije i teme ovog teksta. Iako je u ovom slučaju bio „drugi”, AMD je pametno i logično odigrao svoju „kartu” sačekavši da se prašina slegne i da „nedostaci” konkurentske tehnologije ostanu u umovima potencijalnih korisnika koji neće kupiti G-Sync. Na tu misao onda dodajte odličan marketinški naziv FreeSync („Hej, naš je besplatan!”) i zagolicaćete maštu svih entuzijasta.

Šta je zapravo FreeSync? Suštinski, u pitanju je modifikacija specifikacija već predviđenih i definisanih za DisplayPort 1.2a standard, koju je VESA najavila prošle godine, a koji se nalaze u specifikaciji eDP (Embedded DisplayPort) još od 2009. godine. Korišćenjem otvorenog VESA standarda, FreeSync je praktično dostupan svima, pa čak i Nvidiji koja očekivano nije podržala DP 1.2a standard i (barem za sada) insistira na sopstvenom rešenju. Cene monitora koji podržavaju FreeSync takođe bi trebalo da budu niže nego njihovih G-Sync alternativa (monitor koji smo koristili za test G-Sync tehnologije je u trenutku pisanja koštao oko 1000 evra), iako će proizvođači morati da ugrade panele koji su sposobni za dinamičko osvežavanje. Dodatnu prednost, bitnu mnogim korisnicima, predstavlja mogućnost alternativnih standarda povezivanja (HDMI, DVI, D-SUB) i više od jednog konektora po monitoru, iako će naravno samo DP 1.2a port podržavati FreeSync.

Osim monitora, da biste koristili FreeSync biće vam potrebna AMD grafička karta koja podržava ovu tehnologiju, kao i kompatibilni drajveri (za sada su u beta fazi). Spisak trenutno podržanih modela sadrži R7 i R9 modele (R9 295X2, 290X, 285), R7 2XX (260X i 260) i šest APU modela (A10-7850K, A10-7800, A10-7700K, A8-7650, A87600 i A6-7400K). Za naš test imali smo priliku da iskoristimo Sapphire R9 290X 8GB grafičku kartu, o kojoj možete čitati u ovom broju i Acer Predator XG270HU, koji je jedan od prvih monitora na tržištu koji podržavaju FreeSync. Treba napomenuti da razlike postoje i u podržanom rasponu frekvencija osvežavanja, FreeSync osvežavanja u rasponu od 9-240 Hz, (što je izvan mogućnosti većine monitora), dok Nvidijino rešenje pokriva opseg između 30 i 144 Hz. Grafička karta će detektovati mogućnosti monitora i odrediti odgovarajuće minimalne i maksimalne vrednosti osvežavanja. Potencijalni rasponi iznose 36-240, 21-144, 17-120 i 9-60 Hz. Naravno, mogućnosti monitora i dalje predstavljaju ograničenje i panel će osvežavati sliku samo u rasponu za koji je predviđen.

Monitor koji smo testirali ima raspon između 40 i 144 Hz. Prilikom pada frameratea ispod 40 FPS, što se dešavalo tokom testiranja, FreeSync praktično prestaje da radi, i artefakti se ponovo javljaju. Ovo se može rešiti uključivanjem V-Synca, ali to malo obezvređuje novu tehnologiju. U pitanju nije problem same tehnologije već ograničenje panela. Nvidia ovde koristi drugačiji pristup problemu pada frameratea ispod mogućnosti monitora. Kada framerate padne ispod recimo 30 FPS koji je propisni minimum, displej se ustvari osvežava duplo (recimo 24 FPS na 48 Hz) jer G-Sync „izvlači” isti frejm dva puta kako bi izbegao treperenje slike, uz glatki prikaz bez artefakata. Ovakva intervencija zahteva prisustvo zasebnog frame buffera i kontrolerske logike, zbog čega je G-Sync fizičko rešenje. Na drugoj strani spektra, G-Sync praktično primorava monitor da ostane na 144 Hz (efektivno uključen V-Sync koji ne možete da isključite), što opet dovodi do pojave podrhtavanja vezanog za V-Sync.

Prednosti i mane ovih dveju tehnologija teško ćete videti u praksi, osim pri padu frameratea, gde „zeleni” za sad imaju prednost, što će se verovatno popraviti u budućnosti pojavom panela sa boljim opsegom.

Acer Predator XG 270HU koji nam se našao na testu ima dijagonalu od 27 inča (16:9) sa QHD rezolucijom, sa 6-bit+FRC (Frame Rate Control) TN panelom sa vremenom odziva od samo 1 ms (G2G) i maksimalnim osvežavanjem od 144 Hz. Dakle, „igrački” panel koji spada u sam vrh ponude i na evropskom tržištu trenutno košta oko 500 evra, dakle duplo manje nego Asus sa G-Sync modulom koji smo testirali prošlog novembra (u ponudi postoje jeftiniji i skuplji FreeSync i G-Sync kompatibilni monitori).

Panel se pruža do samih ivica monitora, što ostavlja utisak još veće korisne površine, mada se zagledanjem „ispod stakla” može videti da panel ne doseže do samih krajeva monitora. Estetski, XG Predator 270HU izgleda ubedljivo i jednostavno. Jedino što, uslovno rečeno, bode oči i obaveštava korisnika da je kupio nešto drugačije je upotreba metalik-narandžaste boje koja podseća na automobilske finiše. Nažalost, već pri vađenju monitora iz kutije naišli smo na „problem”. Postolje je relativno malo za ovoliki monitor (iako je stabilno) i nosač je kratak, a nagib je jedino što se može (blago) podešavati. Možda okoreli igrači nisu grafički profesionalci, ali ako već sastavljate mašinu sa ciljem maksimalnih performansi i vizuelnog komfora (G-Sync ili FreeSync), mogućnost podešavanja položaja monitora po želji trebalo bi da se podrazumeva pa nam se u ovom slučaju Asusovo rešenje više dopada. Za povezivanje sa računarom na raspolaganju su vam neophodni DP 1.2a, HDMI 2.0 i DVI portovi, uz dodatak audio ulaza i izlaza za slušalice.

Kako bi zaštitio vaše oči i zdravlje od preterane imerzije (neprekidnog buljenja u virtuelno bojište), Acer je ovaj model „opremio” EyeProtect tehnologijom, što podrazumeva eliminaciju treperenja (što danas nije velika novina), kao i ComfyView tehnologijom, koja smanjuje refleksiju izvora svetlosti, automatskim podešavanjem nivoa brightnessa tokom rada u prostoriji sa lošim osvetljenjem, kao i blue light filterom koji smanjuje izlaganje plavom svetlu.

Slika „iz kutije” je previše svetla za naš ukus što, naravno, može da se podesi. OSD-u se pristupa tasterima koji se nalaze sa desne strane ispod okvira monitora. Snalaženje kroz menije je nešto komplikovanije zbog više podmenija i mogućnosti da „ispadnete” pritiskom na pogrešan taster. OSD ima solidne opcije za podešavanje kolorita i „modova” slike. Kvalitet slike je izuzetan za TN panel, mada uglovi gledanja i dalje nisu na nivou IPS panela. Igranje na Predatoru je uživanje sa ili bez FreeSynca, a boje su veoma žive za TN. Kako se radi i o jednom od najbržih panela, lag i ghosting ne postoje.

Međutim, kako je pomenuta tehnologija suština ovog testa da se vratimo na nju. Za aktivaciju FreeSynca samo treba otvoriti odgovarajuću sekciju Catalyst drajvera (My Digital Flat-Panels) i čekirati FreeSync opciju. Kao i konkurentska, tehnologija FreeSync – radi. Kada je framerate „unutar zone”, uživaćete u sadržaju bez artefakata i glitcheva. Nažalost, već pomenuti problemi sa padom frameratea će u nekim situacijama biti primetni. Treba napomenuti da FreeSync u početku neće podržavati CrossFire, što bi trebalo da je već ispravljeno u novoj verziji drajvera (nažalost nismo imali dve karte na testu da proverimo) i ubuduće će biti implementirano u drajvere, pa vlasnici više grafičkih kartica ne moraju da brinu. Kako smo na testu imali trenutno najjaču single GPU grafičku AMD kartu, neke igre kao što je zloglasni Metro ili Company of Heroes 2, u QHD rezoluciji sa maksimalnim podešavanjima neće postizati framerate dovoljan za aktivaciju FreeSynca. Naravno ovo su ekstremni primeri. Takođe, FreeSync neće ispraviti nedostatke samih igara, što znači da ako igra ima interne propuste i artefakte, nikakvo dinamičko osvežavanje neće pomoći.

Kako da zaključimo? FreeSync definitivno radi i predstavlja validnu konkurenciju G-Syncu. Jeftiniji je, bazira se na otvorenom standardu koji bi i konkurencija mogla da prihvati u budućnosti. Pati od manjih dečjih bolesti koje se pre svega odnose na ograničenje panela. Pojava boljih panela i dalja optimizacija drajvera sigurno će poboljšati oba „sinhronizovana” iskustva koja se nalaze u ponudi. Problem je, barem za sada, što ste u oba slučaja „zaključani” na jedan monitor i jednu stranu grafičke arene. Zato kupovina ovakvog „sistema” zahteva ozbiljno planiranje i definisanje prioriteta. Da li predstavlja napredak i da li deluje ubedljivo? Da. Da li vam je to potrebno i da li da izdvojite novac? Taj odgovor ćete morati sami da date.

Danilo LUKINOVIĆ