Većini čitalaca ovih redova ime Beovulf budi asocijacije na agonalan film sa Kristoferom Lamberom ili na određenu ranu epizodu „Star Trek: Voyagera”. Istina je da je Beovulf jedan od kamena temeljaca anglosaksonske književnosti. Napisana negde između osmog i jedanaestog veka, ova poema govori o Beovulfu, junaku sa severa, koji dolazi u Dansku i tamošnjem kralju pomaže da narod zaštiti od čudovišta po imenu Grendel. Beovulf se zatim obračunava sa Grendelovom majkom, da bi ga posledice ovoga progonile do starosti, kada je i sam postao kralj. U priči o Beovulfu kriju se i osnove velikog dela moderne fantasy literature, pa ako vam se išta u vezi sa Beovulfom učini klišeiziranim, ovoga puta nije u pitanju odsustvo originalnosti već pravi, iskonski izvor tih klišea. Kao što je već obaveza, zajedno sa novim CGI filmom, na osnovu „Beovulfa” pojavljuje se i igra na svim mogućim igračkim platformama. Čak i pored činjenice da je ova igra imala dodatni izvorni materijal sem filma čiju ikonografiju prenosi, ostaje ono što su nas prethodne „mora biti gotovo u isto vreme kad i film” igre naučile – spustiti kriterijum, stisnuti zube i nadati se najboljem.

Nada je čudna stvar, kažu da umire poslednja. Ako je to tačno, onda će veći deo vaše ličnosti, pa i onaj odgovoran za optimistično nadanje, biti mrtav nekoliko sati posle pokretanja Beowulfa. Igra prati isti period kao i film, ali dok film pravi relativno nagli skok ka poslednjem Beovulfovom okršaju sa zmajem, igra zapravo počinje tek kada on postaje kralj i prati trideset godina njegove vladavine i sukobe sa junacima i titanima iz nordijske mitologije (a bogami i veslima, stenama i raznim mehanizmima). Izvođenje je navodno akciono, mada, ako su jedina akcija i dinamika frenetično udaranje po tasterima, onda: neka hvala. Pardon, postoje i segmenti kada tastere treba pritiskati ne frenetično, već precizno ritmično. Na stranu što je ovo u kombinaciji sa slabo responsivnim komandama patnja za sebe, ali zar ovo treba da bude neki novi Dance Dance Revolution ili igra o epskom heroju? U principu, epske scene su ispoštovane kroz tamanjenja džinovskih monsturma u stilu God of Wara, tu su mnogo češći obračuni sa manjim, običnim neprijateljima. Tek onda dolaze pomenute smešne ritmičke vežbe i nešto kasnije, kada postanete kralj, na vama je odbrana kraljevstva od napada varvara i čudovišnih kreatura, ali sada ste stariji, ozbiljniji i iskusniji pa ne idete u borbu sami, već komandujete vašim thaneovima – plemićkom vojnom pratnjom.

Igra pokušava da vas zainteresuje da je igrate na dva različita načina. Prati zaveštanje vaše vladavine – da li ste bili dobar kralj koji pazi na svoje podanike, ili ste bili samoživa zver. Na stranu to što brojne stvari, od komandi preko mehanike do veštačke neinteligencije vaših thaneova iritiraju pa se lako zverski razbesnite – i Beovulf ima opciju da uđe u carnal rage, kada je neranjiv i pravi neverovatno oštećenje. Cena toga su sve slabiji i slabiji thaneovi, tj. korišćenjem carnal ragea unapređujete Beovulfovu snagu kad pobesni, a komandovanjem thaneovima i rešavanjem protivnika konvencionalnim metodama dobijate novac kojim unapređujete svoje pratioce. Ako već postoje dva načina igranja, onda bi trebalo da bude moguće igru preći isključivo jednom taktikom, no, ona vas tera da kombinujete. Pojedine zadatke možete da završite samo pateći se sa thaneovima, dok neke protivike ne možete ni da ogrebete ako ne uđete u rage. Iskreno, nakon relativno kratkog vremena biće vam svejedno kako će vas istorija pamtiti, sve što ćete želeti jeste da okončate svoje patnje indukovane ovim hororom.

Neverovatno, ali Ubisoft je ipak izdvojio sredstva za nešto u ovoj igri... ili su glumci iz filma bili obavezni da se jednog dana pojave u nekom studiju i pročitaju nekoliko listova teksta. Tek, u ovoj smejuriji od igre mogu se čuti glasovi ser Entonija Hopkinsa kao kralja Hrotgara i naratora, zatim Reja Vinstona u ulozi Beovulfa, Brendana Glisona kao Viglafa i Sebastijena Rošea kao Vulfgara. Nažalost, sem melodične naracije kroz koju g. Hopkins pokazuje zastrašujuću radnu etiku jer ne otaljava posao, već zvuči više nego profesionalno, glasovi ostalih glumaca protraćeni su na glupe dijaloge koji se uglavnom sastoje od kratkih rečenica sa uzvičnikom na kraju. Verovatno najveća tuga u vezi sa Beowulfom, gledano iz prespektive igrača naravno, jeste što Ubisoft reklamira ovo kao novo delo svog studija Tiwak – umetnika odgovornih za Ghost Recon Advanced Warfighter. Teško je zamisliti da su pedantni ljudi koji su pravili GRAW sebi dozvolili ovako nešto. Možda su ih lagali da će im ovaj naslov objaviti pod pseudonimom?

Beowulf: The Game je „na brzaka” sklepan cut-in poluproizvod pri čijoj izradi je izgleda jedino bilo važno da se nađe u prodaji u isto vreme kada i film po kom je rađen dođe u bioskope. Tvorci ovog naslova uspeli su da manje-više solidno iskopiraju određene zabavne segmente drugih, superiornijih igara (pomenuti GoW) i zbog toga instalacija Beowulfa i kratko vreme uz njega nije totalno gubljenje vremena. Ipak, u jeku igračke sezone, kada nas sa svih strana zapljuskuju mala remek-dela igračkog dizajna, ubaciti ovo na policu pored njih bilo bi uvredljivo.

Dragan KOSOVAC