Kada je, sada već daleke 2007. godine debitovala, malo ko bi rekao da će istorijsko-akciona parkour epopeja prerasti u ovako mutiranu Hidru gejminga, koja ne pokazuje znake posustajanja. Na svaki solidan nastavak, pojavilo bi se nekoliko gnjilih lešnika, i obrnuto, a o gomili spin-offova, dodatnog sadržaja, otkazanih projekata ili čak i žanrovski drugačijih igara da i ne pričamo. Rogue je na konzolama preventivno osvanuo paralelno sa nesretnim nastavkom Unity, a odloženi melem za traume koje je dotični prouzrokovao ovih dana stigao je i za PC igrače (taman u vreme kada je Unity postao upotrebljiv nakon nekoliko meseci peglanja bagova i performansi).

Pohvatati konce priče u vaskolikom Assassin’s Creed univerzumu odavno je postao posao zaludniji od pokušaja da se nabroje sve objavljene igre iz sage. Natezanja, atentati, manje ili više otvoreni sukobi između sekte Assassina i reda Templara, drevni artefakti vanzemaljskih i inih civilizacija, ekstrakcije sećanja i uspomena u svetu budućnosti gde je pomenuti sukob dignut na nivo globalnih korporacija i tajnih agenata, i sve to uvijeno u manje ili više prepravljene istorijske oblande i susrete sa figurama i ličnostima iz istorijskih udžbenika, odavno su prestali da deluju sveže ili da drže igrače u neizvesnosti šta će im doneti sledeća igra iz serijala.

Rogue je zamišljen kao direktna ekstenzija igre Assassin’s Creed IV: Black Flag, koja se proslavila zahvaljujući neodoljivom piratskom miljeu i fokusu na plovidbi karipskim arhipelagom. Radnja se odvija nekoliko decenija nakon završetka piratskih avantura vagabunda Edvarda Kenveja, i prati avanture friško inicijalizovanog asasina Šeja Patrika Kormaka, ovaj put u vodama Severnog Atlantika, kraj lavirintskih obala Novog Sveta. Entuzijazam i polet mlađanog ubice će, međutim, nakon nekoliko uvodnih misija, naglo bupnuti pored plasta sena, kada prestonica Portugalije bude zbrisana u katastrofalnom (i istorijski tačnom) zemljotresu, nakon pokušaja pronalaženja sajber-artefakta ispod gradske katedrale. Razočaran nedostatkom empatije kod svojih kolega, kao i budućim planovima klana koji će izvesno imati slične apokaliptične posledice, Šej se okreće od dojučerašnje braće i nakon tesnog bekstva jedva uspeva da izvuče živu glavu. Postavši slobodan strelac sa „specijalnim setom veština”, nije teško pretpostaviti da će mlađani Skajvoker... ovaj, Kormak, ubrzo zapasti za oko Templarskom redu koji će ga regrutovati protiv dojučerašnjih poslodavaca. Šejov prelazak na tamnu stranu, međutim, nije odrađen u očekivanom kliše stilu, već pruža mogućnost upoznavanja mnogobrojnih ličnosti iz suprotnog tabora i sagledavanje događaja i celokupne ujdurme i iz templarske perspektive, koja je gotovo podjednako validna kao i atentatorska. Sa stanovišta naracije spomenimo i kraća ili duža kameo pojavljivanja Bendžamina Frenklina, Džordža Vašingtona, starog lisca Adevalea iz prethodne igre, vešto povezivanje radnje sa neslavnim trećim delom Assassin’s Creeda, kao i uvertiru u uvodne događaje iz Unityija u finišu igre.

S obzirom na ovu inverziju uloga, akcenat igre, pored hajlajta iz prethodnika, sada se tiče i aktivnog sukobljavanja sa asasinskim agentima, koji će upregnuti sijaset veština i tehnika koje ste i sami primenjivali u lovu na templare. Protivnički atentatori obitavaju u zaklonima (plastovi, žbunje, kućice i sl.), i ukoliko ih na vreme ne provalite i isterate na čistac (okom tj. vidom sokolovim) znaju da se stušte na vas i zadaju ozbiljnu štetu, ili vas gađaju iz daljine i sprečavaju traverziju po lokacijama. Druge novine tiču se presretanja asasinskih kontrakata (koje ste i sami obavljali u prethodnim igrama), gde je potrebno zaštiti templarskog kolegu od višestrukih napadača, kao i proširenog arsenala (petarde za odvlačenje pažnje i sajlensovana musketa, odnosno tromblonski dodatak koji ispaljuje uspavljujuće, eksplozivne ili berzerker granate).

Na pučini hladnog mora sada postoji mogućnost da vama protivnici naskoče na brod i krenu da desetkuju posadu, uništavanjem manjih ledenih gromada i santi izazivaju se udarni talasi koji oštećuju manja plovila, dok se u arsenalu nalazi primitivni teškokalibarski puckle mitraljez za rešetanje protivničkih brodova, odnosno kanisteri sa zapaljivim uljem koje ostavlja vatreni trag na vodi. Natezanja sa morskim psinama, jurnjave ka kesonskim zvonima ili napeta istraživanja škripavih podvodnih olupina su izostala, jer se bilo kakvo duže zadržavanje u ledenim severnim vodama nepovoljno odražava po Šejevo zdravlje (uz sužavanje vidnog polja, radi opomene).

Sve inheretne mane i propusti u dizajnu igre donekle su ispravljene ovde, ali se neki repovi uporno vuku. Borbena mehanika sada tragikomično pokušava da imitira fluidni model iz Betmenovih igara, i svodi se na razbijanje protivničkog garda i pravovremeno kaunterovanje njihovih udaraca (ali ne gajite iluzije da će borbe biti onako sočne kao u Arkham igrama, jer scene pate od previše trapavih i nepreciznih postupaka aktera, kao i nepotrebnih animacija koje usporavaju okršaje). Sa druge strane, vidna su poboljšanja po pitanju optimizacije grafike, sve klizi i izgleda lepše nego u Black Flagu, i neki živcirajući gličevi su većim delom sanirani (treperave senke su retkost, iscrtavanje udaljenih elemenata nije tako intenzivno i manje je primetno).

Rogue se ne pretvara da je bilo kakva revolucija dobitnog koncepta koji je proslavio četvrti deo serijala, tako da će igrači tačno znati na čemu su u ovom slučaju, bez obzira na pomenute manje novine. Ako ste raspoloženi za još jednu turu slobodno interpretiranih istorijskih avantura na dalekim morima, samo u frigidnijem okruženju, Assassin’s Creed Rogue je prava stvar za vas.

Aleksandar DINIĆ