Posle HD verzije prvog Resident Evila, evo još jedne igre za ljubitelje survival horrora stare škole. Iako je ovo u suštini niskobudžetna igra, zanimljivo je to što je izdavač Activision, gigant koji se ovog puta kladio na pravog konja – iako ima i dosta mana (prvenstveno u pogledu priče), White Night je zaista zabavna igra.

U pitanju je prvenac francuskog studija OSome, koji je proverenu formulu pomešao s dosta originalnih elemenata. White Night je povratak korenima survival horrora, ali nije obična kopija – ovo je igra sa sopstvenim identitetom, što je najuočljivije u pogledu estetike i zapleta. Dobri ljudi iz OSomea pomešali su film noir s podžanrom horora poznatim kao „noć u ukletom zdanju s mračnom prošlošću”. U ulozi ste lika čije se poetično-cinične replike prepliću s neverovatno depresivnom istorijom tragično stradalih osoba čiji duhovi sada obitavaju u pomenutom zdanju. U skladu s noir nasleđem, igra je većinom crno-bela. Ipak, i tu je do izražaja došla kreativnost autora, pošto nije u pitanju paleta boja iz crno-belih filmova, u kojima se pojavljuje dosta nijansi te dve boje. Naime, 99 odsto White Nighta je ili potpuno crno ili potpuno belo. Sem toga, nemate uticaja na kameru, zbog čega se igra zapravo sastoji od niza scena koje posmatrate iz neobičnih, „filmskih” uglova, koje su, prema rečima autora, nadahnute nemačkim ekspresionizmom. Zbog sveta toga, White Night izgleda zaista impresivno, što je jedan od bitnih razloga zašto ćete želeti da stignete do kraja.

Mehanički, White Night je u suštini avantura s napetom šunjalačkom komponentom. Napredak najčešće ostvarujete tako što rešavate jednostavne zagonetke („upotrebi sekiru da razbiješ vrata” i slično). Monotoniju razbijaju i druge zagonetke, koje imaju svoje specifičnosti, ali su uglavnom proste (na primer, u jednom trenutku pomerate delove lustera s ciljem da njegova senka bude ista kao simbol na zidu). Međutim, poenta nije u zagonetkama, nego u stalno prisutnoj tenziji. Da biste uopšte našli pomenutu sekiru, prvo treba da zaobiđete duhove koji vas ubijaju istog trenutka kada vas dotaknu. Zaobilaženje se ne odvija onako kako smo navikli u igrama kao što je Thief, nego u velikoj meri zavisi od uglova kamere. Naime, najveći problem je da primetite gde se duhovi nalaze. Zbog toga uglavnom morate da se krećete vrlo pažljivo, što generiše pomenutu tenziju. Jednom kada provalite gde se utvare kriju, zaobilaženje postaje lako, pošto su one najčešće statične. Ako vas ipak primete, morate da pobegnete – i to su najuzbudljivi trenuci u igri. Pored toga, najveći deo zdanja je u potpunom mraku, tako da morate da koristite šibice koje se dosta brzo troše i koje su razbacane širom kuće. Iako se izuzetno retko dešava da ostanete bez šibica, ta opasnost vam stalno visi nad glavom. Konačno, igra lukavo koristi checkpointove, kojih i nema baš previše. Kao što vidite, cela mehanika White Nighta je uspešno osmišljena tako da izazove napetost i zadovoljstvo onda kada uprkos toj napetosti ostvarite napredak.

Nažalost, relativno često se javljaju i iritantne deonice. Kako bi igru učinili raznovrsnijom, autori su ubacili i trenutke kada izbegavate mnoštvo duhova tako što trčite pored njih. Tu nastaje problem jer nemate vremena da se krećete pažljivo, pa zbog unapred fiksirane kamere deluje kao da duhovi iskaču niotkud i da ne ginete svojom krivicom. Posle desetak učitavanja (naravno, checkpoint je udaljen 2-3 sobe), uspevate otprilike da naučite napamet sekvencu pojavljivanja duhova i s dosta nerviranja prelazite deonicu.

U svojim najboljim trenucima, White Night izgleda ovako: ulazite u sobu i pažljivo je pretražujete. Dok to radite, šibica se gasi, a kod sebe imate još samo dve. Pokušavate da upalite jednu od njih, ali ona se lomi, što vas ostavlja samo s poslednjom šibicom. Primećujete lampu na stolu i prilazite joj. Usput nalazite stranicu iz dnevnika koja produbljuje priču, što vas čini srećnim jer vam nedostaju još samo tri stranice da skupite sve. Okrećete lampu ka obližnjem sanduku – aleluja, pored njega je kutija šibica. Polazite u tom pravcu, ali uspevate da privučete pažnju duha. Istog trenutka stiskate ’Shift’ da aktivirate trčanje i mahnito bežite odakle ste došli. Posle nekoliko sekundi, vraćate se u sobu. Sada znate gde da prođete da vas duh ne primeti. Uzimate šibice i otvarate sanduk, u kom nalazite ploču koju treba da pustite na gramofonu na drugom spratu.

U svojim najgorim trenucima, White Night izgleda ovako: ulazite u sobu i pažljivo je pretražujete. Ubrzo shvatate da je puna duhova koji moraju da vas primete. Trčite pored jednog, zaobilazite drugog, ali kada kamera promeni položaj, primećujete da ste dotrčali pravo do treće utvare. Pokušavate da se vratite nazad, ali sve vreme udarate u nameštaj koji iz ovog ugla ne vidite dobro. Nekako uspevate da se iskobeljate, ali šibica se gasi. Ne znate da li da upalite novu šibicu ili da izbrišite igru, ali tvrdoglavost pobeđuje i ponovo ste osvetljeni. Nažalost, nalazite se u sendviču između dva duha. Reload last checkpoint od pre pet minuta.

Ipak, loša priča je mnogo veći problem. Scenaristi su podbacili i u pogledu noira i u sferi horor misterije. Komentari protagoniste koji treba da budu vispreni ovde su nezanimljivi i nemaštoviti. Čak su i ispod proseka, pošto su se autori trudili da iskopiraju stil noir junaka, ali to im i nije baš uspelo. Tu su i mnogi aspekti „trilerskog” dela priče, ali nijedan nije posebno razrađen, a preokreti se vide iz aviona. Nazire se i neka nemušto sročena kritika kapitalizma, ali loše stanje u zemlji je prikazano uglavnom putem novinskih isečaka, tako da su autori oglušili o pravilo „ne pričaj, pokaži”. Pošto je priča ipak veliki deo ove igre, njen nizak kvalitet dosta umanjuje ocenu. Ipak, ako volite starovremenske survival horrore, zanemarite sve navedene nedostatke i probajte White Night.

Aleksandar ĐURIĆ