Čini se da je Zemlja potpuno drugačije mesto za život svaki put kada nas Ragnar Tornkvist i Funcom odvedu na još jedno najduže putovanje. Kada se pojavio prvi deo (06/2000), činilo se da avanture gube bitku od akcionih čudovišta. Drugi deo, Dreamfall (06/2006), podlegao je uticaju „okoline” pa je svoju, (inače odličnu) mehaniku ukaljao uvođenjem akcionih trenutaka koji na u takvoj igri nisu imali šta da traže. Osam godina nakon toga, Tornkvist nas još jednom vodi po Starku i Arkadiji i, po svemu sudeći, ovo putovanje ima dobre predispozicije da dostigne sjaj prvog dela.

Iako se ne odupire nekim igračkim standardima zajedničkim za sve žanrove (quick-time sekvence, činjenica da se igra ponaša u skladu sa vašim izborom, checkpoint sistem snimanja pozicije itd.), Dreamfall Chapters ne pati od nebuloznih sekvenci koje su „krasile” prethodni deo. Nema mini-igara, nema mahnitog jurenja po tastaturi. „Ovakva mehanika je kao stvorena za savršenu 3D avanturu prepunu zanimljivih zagonetki!” pomislićete i pogrešiti. Zagonetke, koje su, pored priče, bile zaštitni znak TLJ-a, ovde slede primer iz Dreamfalla – u službi su priče. Šta je sa pričom, kad smo već kod nje? Iako nije bilo osnova za strah, igrači koji su željno čekali ovu igru, strahovali su da će, nekim čudom, Tornkvist da pokvari i razvodni ovu epsku sagu. Taj strah je, na sreću svih nas, apsolutno nepotreban.

Od samog početka, kada vas dočeka odgovor na najvažnije pitanje s kraja Dreamfalla, bivate još jednom uvučeni u svet TLJ-a na takav način da ne postoji mogućnost da se oduprete privlačnosti celog koncepta. Zoi Kastiljo, junakinja prethodnog dela, opet deli spotlight sa Kianom Alvaneom. Ovog puta Kian ima veću ulogu, s obzirom na činjenicu da je Dreamfall služio kao uvertira u njegov deo priče. Zoi se budi iz kome i, u vrlo lepo režiranoj sekvenci, suočava sa samom sobom iz prošlosti. Nakon tog „sukoba”, na našoj junakinji je da se vrati u Stark (bez sećanja na neke od ključnih događaja iz prethodne igre) i spasi sve „što je živelo, što živi i što će živeti” od mračne sile koja preko snova pokušava da promeni realnost (The Undreaming). Za to vreme, u Arkadiji, Kian Alvane nevoljno beži iz zatočeništva (treba imati na umu da kao častan vojnik shvata da treba da bude kažnjen) u sred ogromne pobune protiv Azadija. Tornkvist se potrudio da elemente njihovih storija učini dovoljno zanimljivim i natera vas da igru bukvalno pređete u jednom dahu.

Tu leži i njen glavni problem – dužina. Svesni smo da je ovo prva epizoda koja služi kao prolog za upoznavanje okruženja, ali igru je, budući da spada među najlakše u žanru, moguće preći za par sati. Nakon osam godina čekanja, ovo je sramotno malo, gospodine Tornkvist! No, ako (teška srca) pređemo preko toga i ubedimo sebe da je ovo prolog i da je ovako kratka igra u redu, šta nas čeka? Pored interesantne priče, Dreamfall Chapters donosi prelepi grafički endžin koji zaista pomaže u izgradnji atmosfere. Gejmplej je opet promenjen i ovog puta je Funcom otišao korak dalje od Dreamfalla, uvodeći klasično treće lice sa sve kamerom koja vas prati „s ramena”. Za interakciju sa svetom vam služi miš, a tu su i cirkularni meniji, izbori pri dijalozima koji utiču na dalji tok radnje (radi prirodnog osećaja nelinearnosti, naravno), kao i journal i goal log. Chapters naprosto oduzima dah na polju atmosfere – cyberpunk grad Propast, u kome se gro igre dešava, puca od života: tu su užurbani biznismeni, EYE operativci, lokalni „blejači” koji slušaju ulične muzičare, prosjaci trgovci, droidi i na kraju – „dream junkies”, jadnici koji su se navukli na WATIcorpov Dreamachine. Ako se setimo svojevrsnog fijaska koji je poslednje izdanje Deus Exa imalo sa nedorečenim cyberpunkom, primetićemo da Dreamfall Chapters ne boluje od te bolesti – mobilni telefon iz prošle igre zamenjen je hologramskim vidom komunikacije, ceo grad odiše neverovatnim distopijskim futurističkim duhom.

Novi Dreamfall se slobodno može smatrati jednom od najlepših igara ove godine. Ne toliko zbog samih tehničkih karakteristika koliko zbog čitavog sklada koji vlada prezentacijom igre. Jedini trn u oku ovde su animacije lica likova, za koje nam se čini da su čak i ispod nivoa prastarog Dreamfalla, koji je u svoje vreme bio i čuven po facijalnoj animaciji svojih protagonista. Antipod animaciji likova je zvuk, tačnije glasovno bogatstvo ove igre. Postoji čak i razlika u glasu „stare” i „nove” Zoi, a uverljivost ne manjka ni kod ostalih likova. Svi zvuče uverljivo i u skladu sa svojom ličnošću, što je sve ređa pojava u igračkoj industriji. Iritantni flare efekat kod svakog izvora svetla koji pomalo narušava ugođaj u igranju, mada je daleko od game breaking momenta. Napomena za kraj: igru treba igrati isključivo zakrpljenu na verziju 1.1.1, jer se u „vanili” frejmrejt ne ponaša normalno, šta god vi imali u kućištu.

Dreamfall Chapters je zaista lep početak kraja jedne sage, koja evo već 15 godina (od norveškog izdanja TLJ-a iz novembra 1999. godine) živi i ima svoju zajednicu koja željno čeka svaki nastavak. Iako se desi da Tornkvistu promakne nešto pri izradi ovih igara, one nikada ne gube na duhu i lepoti. Spremite se za još jedno najduže putovanje. Ovo će, po svemu sudeći, opravdati taj naziv. Ali tek u narednim igrama, koje samo što nisu.

Miloš CVETKOVIĆ