Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nije bila poznata po horor filmovima. Najveći procenat ljudi koje presretnete na ulici znaće samo za „Leptiricu”, dok će „Izbavitelja” pomenuti samo hard-core ljubitelji straha na platnu. Ovaj horor masterpis iz 1976. u režiji Krste Papića za temu ima infiltraciju ljudi-pacova u društvo i borbu jednog čoveka protiv krznene pošasti. Na momente jeziv, na momente smešan, „Izbavitelj” predstavlja umetničku obradu naše iskonske odbojnosti prema pacovima, što je tema koju na prilično novotalasni način eksploatiše Warhammer: End Times – Vermintide, igra s neuporedivo manje drame i nezamislivo više nasilja od tog slavnog celuloidnog ostvarenja (sada u celosti dostupnog na Youtubeu).

Warhammer: End Times – Vermintide je kooperativna multiplayer pucačina koja u najvećoj meri podseća na Left4Dead, čiju osnovnu ideju pozajmljuje i nadograđuje obiljem interesantnih novina i Warhammer licencom koja nikad ne odmaže. Igru je radila iskusna ekipa iz švedskog studija Fatshark, specijalizovana za multiplayer igre s hladnim oružjem (War of the Roses, War of the Vikings...). Vermintide je smešten u „End Times” tajmlajn Warhammera, u kojem snage Haosa odlučuju da satru ljude i istrebe Imperiju. Prvi talas te nesvete pošasti dolazi u formi invazije humanoidnih pacova, Skavena, na imperijalni grad Ubesreik čiju propast može da spreči samo grupica neočekivanih heroja. Sve ovo bi vam bolje objasnio i citatima i istorijskim referencama potkrepio neki ozbiljan Warhammer entuzijasta, ali pošto ga nemate, budite strpljivi sa mnom.

Witch Hunter, Dwarf Ranger, Imperial Soldier, Elf Waywatcher i Bright Wizard čine pool od pet heroja od kojih je u svaku od trinaest misija moguće povesti četvoro, bez dupliranja, baš kao u L4D. Izbor lika u Left4Dead igrama imao je isključivo kozmetičke posledice, dok ovde u dobroj meri utiče na način igranja, pogotovo s defaultnim oružjem. Imperijalni vojnik opremljen dvoručnim čekićem frontalni je borac koji jednim zamahom kači više protivnika, a njegov osnovni udarac probija oklop, patuljak je čvrsti mali vrag čiji štit može da blokira tonu štete, elfica je smrtonosni daljinski borac, lovac na veštice donosi idealni balans između brzih melee napada i brze daljinske vatre, a čarobnica je idealna za AoE peglanje zbijenih pacova vatrenim magijama... Njihove uloge u određenoj meri zavise od oružja kojim su opremljeni (osvajate ga uspešnim kompletiranjem misija), tako da, recimo, od patuljka tenka možete napraviti čistog DPS-era ako mu date dvoručnu sekiru.

Warhammer: End Times – Vermintide nema klasičnu single-player kampanju s jednim junakom, već svaka misija zahteva četvoročlanu ekipu, koju osim drugih igrača mogu da sačinjavaju i AI botovi. Misije, zadaci i teren u njima su mahom linearni, uz nekoliko izuzetaka, i mahom se svode na pokušaj probijanja vašeg tima do lokacije X gde je potrebno izvršiti operaciju Y. Na primer, u prvog misiji imate zadatak da duvanjem u gigantski rog u stražarskoj kuli probudite zaspali grad i upozorite ga na invaziju. Misije su bogate loreom, dijalozima i međusobnim podbadanjima naših avanturista, što dodatno doprinosi autentičnoj Warhammer atmosferi. Ako ste fan Warhammera, sigurno možete da zamislite kako funkcioniše družina u kojoj se spaja nespojivo: kako witch hunter sarađuje s čarobnicom i šta elfica misli o Imperiji, Sigmaru i imperatoru Karlu Francu... Razmena verbalne vatre na momente je urnebesna.

Svaki lik, bez obzira na klasu, opremljen je melee i daljinskim oružjem koje troši municiju koja se može nadopunjavati nalaženjem zaliha koje su nasumično posejane po nivoima. Jedini izuzetak je čarobnica čiji spellovi ne troše streljivo, već joj zagrevaju štap, što zahteva konstantno balansiranje između napada i odmaranja. Skaveni dolaze u nekoliko različitih formi: od topovskog mesa koje vas spopada sa svih strana, ali pada od jednog udarca, do specijalaca koji vam imobilišu ili otimaju članove tima, što zahteva intervenciju drugih članova ekipe. Njihov sastav i raspored tokom nivoa je nasumičan, a za ugođaj neizvesnosti i ovde se, kao i u slučaju Left4Deada, brine AI režiser. Najveći deo akcije na nivoima svodi se na prosto makljanje s hordama Skavena, uz povremeno taktičko šaltanje između melee i daljinskog oružja i vođenje računa o zdravlju vaših kolega.

Bez obzira na krajnje jednostavan gameplay, Vermintide nije igra namenjena casual publici. Višestruko je teža i zaguljenija nego Left4Dead 1 i 2, a čak i na „easy” nivou praktično ju je nemoguće igrati u društvu botova koji zamenjuju druge igrače. Igra je teža zbog dva osnovna, usko povezana elementa – vrlo frekventne pojave Skavena specijalaca koji odvlače/imobilizuju članove tima i odsustva automatskog oružja koje sanira taj problem. Kad vas u L4D2 Smoker odvuče jezičinom ili Jockey/Hunter zajašu kao magarca, ostatak ekipe treba samo da ošine jedan dobar rafal u vašem pravcu da bi vas oslobodio. Ovde je tako nešto drastično teže jer daljinsko oružje puca pojedinačno i sporo (samostrel) ili ima minimalni domet (sačmara, pištolji...), tako da se pokušaj oslobađanja u 99% slučajeva svodi na trčanje za žrtvom i udarce sečivima u prazno, što dovodi do daljeg razdvajanja ekipe i brzog kraja balade. Ulogu tenka ovde igra Rat Ogre, superteška pacovčina koja zahteva pažnju i koncentrisane napade kompletne ekipe, koju ćete praktično morati da mlatite u bliskoj borbi jer je brži od vas, može da skače po platformama, a vaše daljinsko oružje nema neki poseban efekat. Ovo praktično znači da vam veština ne može puno pomoći, već da morate da imate sreće da biste ga obalili pre nego što cela ekipa popije patos odnosno pre nego što vas uporedo s njim „AI režiser” časti assasinom ili pack masterom koji će vam onesposobiti kamerade i efektivno vas poraziti doziranjem protivnika protiv kojeg nema odbrane.

U Left4Dead igrama specijalni mobovi bili su dodatni stepen izazova koji špikuje atmosferu i indukuje potrebu za tešnjom kohezijom, dok su ovde faktor koji mnogo više frustrira nego obogaćuje bilo šta. No, ako volite težinu, tvrdoglavi ste i imate ekipu RL prijatelja s kojima igrate i tokom igranja komunicirate glasom, gadni izazov Vermintidea možete pretočiti u ekvivalentnu količinu zabave. U društvu pugova i botova, nažalost, od toga neće biti ništa.

Težinski izazov odnosno prelaženje misija na nivoima težim od normala biće osnovna motivacija svake ekipe koja je željna Youtube/Twitch slave i imuna na mentalne patnje. Grindovanje opreme, lagani prelazak sa zelenog na plavo i s plavog na ljubičasto oružje, optimizacija uloga u timu (na većem stepenu težine, jedan igrač koji tenkuje sa štitom je praktično neophodan), dobra komunikacija i izbegavanje prijateljske vatre (na višim nivoima, daljinski friendly fire je aktivan) biće osnovni recepti za uspeh. U izvesnoj meri, igra gađa iste centre u mozgu na koje cilja i Destiny, terajući vas na postepen grind oružja i konstantne pokušaje kompletiranja sve težih izazova. Prava je šteta što je loot sistem do balčaka rudimentaran: protivnici ne ispuštaju oružje, već ga osvajate dingovanjem levela i bacanjem kockice na kraju nivoa. Jače primerke dobijate fuzionisanjem slabijih u kovačnici, pri čemu gubite pet da biste osvojili jedan. Ah, da, trinketi i delovi odeće/oklopa nemaju nikakav uticaj na vaše borbene sposobnosti.

Igrajući Vermintide, čovek ne može da izbegne zapitanost kako bi igra izgledala da je umesto melee klona Left4Deada razvoj otišao u smeru kooperativnog Dark Soulsa. Da se borba u igri ne svodi na hipertenzično kliktanje levim tasterom miša, već na strateški ples uz masu i inerciju, da se težina ne postiže kroz Skavene specijalce koji imobilizuju članove tima, već putem fer-plej izazova u kojem za neuspeh nećete kriviti RNG. Takav Vermintide bi bio sporiji i verovatno orijentisan na neku drugu rasu haosa čija snaga ne leži u brojevima, ali bi bio višestruko izazovniji.

Dakle, da verminiziram Rezimtide – ako imate ekipu s kojom ste onomad uživali u L4D naslovima, a već duže vreme želite njihov moderniji klon, Warhammer: End Times – Vermintide je odličan izbor. Međutim, ukoliko ste solista koji se nada da će nasumični stranci koji se stide mikrofona biti u stanju da pruže isti stepen koordinacije potreban za uspeh i (posledičnu) zabavu, apsolutno preporučujem da napravite široki luping oko igre, bar dok developeri ne implementiraju „stupid idiot” nivo težine. Manje ćete se nervirati, manje patiti, duže živeti, biti prijatniji svojoj okolini, a i manje miševa će stradati od vašeg plavog, frustriranog stiska šakom.

Miodrag KUZMANOVIĆ