U osvit FPS žanra, kada je najkompleksnija logička zavrzlama koju je igrač mogao da sretne bila „nađi crveni ključ i otvori crvena vrata”, kao grom iz vedra neba udario je System Shock i složenim, višeslojnim gameplayom koji je spojio shootersku mehaniku sa point & click avanturama ućutkao sve tvrdnje kako su shooteri najprimitivniji oblik kompjuterske zabave. Remek-delo Looking Glass studija na tržištu je doživelo sudbinu koja često zadesi inovatore – kritičari su je dizali u nebesa (mada je neobjašnjivo zbog čega tadašnji urednik ove rubrike nije našao za shodno da je uvrsti u časopis), ali su je mnogi igrači preskočili jer je predstavljala preveliki iskorak u odnosu na ustaljenu šemu.

Kao i svim pravim genijalcima, Talentovanim tvorcima Shocka to ni najmanje nije zasmetalo pa su pet godina kasnije iznedrili superiorni nastavak, njihovo delo je usput inspirisalo i jedan Deus Ex, da bi celokupna ideja rekla svoju (bar za sad) poslednju reč serijalom Bioshock, koji je predstavljao uprošćenu varijantu Shocka namenjenu novoj, razmaženoj igračkoj generaciji. Takve kakve jesu, Bioshock igre su svejedno bile nekoliko hiljada kilometara ispred ostalih izdanaka žanra, a o nemerljivom uticaju System Shocka na igračku industriju mogu da se napišu čitavi eseji.

Kada je u pitanju originalna igra iz 1994. godine, na nju ni pre dvadesetak godina nismo imali gotovo nikakve zamerke osim komplikovanog upravljačkog interfejsa koji je zahtevao duži period privikavanja. Što se tiče „poboljšane” verzije, ona baš i nema čime da opravda svoje postojanje jer (besplatni) modovi kao što je System Shock Portable koje su pravili fanovi originala već skoro deset godina nude istu funkcionalnost, pa i više od toga. Na primer, mouselook je odavno podržan u pomenutom modu, a autori Enhanced verzije tu funkciju reklamiraju kao suštinski novitet.

Prvi Shock je na tehničkom planu već bio korak ispred konkurencije jer je podržavao igranje u rezoluciji 640 x 480, a maksimalna rezolucija 4:3 formata koju dvadeset i jednu godinu kasnije nudi Enhanced je bednih 1024 x 768. Prosto je neverovatno da se neko usudi da u 2015. godini izbaci igru (ili njenu „unapređenu” varijantu) sa podrškom za 16:9 rezolucije, a istovremeno ih ograniči na tragičnih 854 x 480 piksela pri čemu čak ni FoV nije izveden kako treba, već widescreen prikaz efektivno smanjuje vidno polje po vertikali. Činjenica je da u tako niskim rezolucijama System Shock sa svojom arhaičnom grafikom objektivno izgleda odbojno na modernim ekranima, a autori su mogli makar malo da se potrude i ubace bar neku tehniku za umekšavanje tekstura. Neka vas krajnja ocena ne zavara jer se na nju odrazio manjak tehničkih poboljšanja koja su mogla i morala da nađu svoje mesto u Enhanced ediciji, jer jurnjava sa SHODAN i dan danas zaslužuje skoro čistu „stotku”.

Jan ČMELIK