Mad Max

„My name is Max...”

Još od vremena treće igre u serijalu Grand Theft Auto i njenih offspringova, mnogi se zdrav i prav ljubitelj kultne filmske trilogije Mad Max sigurno zapitao kako bi izgledala open world igra sa vozilima u distopijskom, postapokaliptičnom okruženju. „Gde beše očaja, sad je nada...” reče najavljivač Gromokupole, i pred nama je konačno igra koje će ispraviti ovu krivu Drinu, i to iz Avalanchea, studija koji već ima iskustva u radu na GTA-olikim igrama (doduše, sa suprotnog kraja spektra, jer su Just Cause igre bile smeštene u okruženje nabujalih džungli).

„Who killed the world?”

Radnja igre odvija se pre poslednjeg, četvrtog filma, labavo se oslanja na događaje iz njega, uz nekoliko sporednih momenata, elemenata i lokacija (pre svega Gastown, ovlaš spominjan u filmu). Našeg omiljenog, ćutljivog lutalicu-sebičnjaka zatičemo za volanom njegovog vernog V8 Presretača, na putu ka Utihlim Ravnicama, najdubljim dubinama pustinje, gde će Maks pokušati da pobegne od unutrašnjih demona koji ga progone. Na tom putu, međutim, ubrzo biva presretnut od strane Ratne Momčadi stanovitog Skrotusa, jednog od deformisanih sinova Immortan Džoa, famoznog negativca iz samog filma. Dobri stari Interceptor biva raskomadan radi rezervnih delova, a Maks, po ko zna koji put, ostavljen u polukomatoznom stanju da bude gozba za kružeće lešinare.

Nakon kraćeg tumaranja po obližnjem terenu, naš junak ubrzo sreće Čambaketa, deformisanog automehaničara i religioznog frika (čija se religija, jasno, vrti oko zamašćenih zupčanika, izduvnih gasova, mirisa benzina i drugih automobilskih aksesoara), koji će postati verni Maksov pratilac i asistent. Glavna misija neuglednog dvojca će od tog trenutka postati lociranje neophodnih delova (pre svega motora iz klase V8), kako bi Čambaket konstruisao Magnum Opus, ultimativnog Maksovog pobješnjelog četvorotočkaša, koja će mu omogućiti preživljavanje i borbu diljem pustinje. Dodatak u narativnom smislu su i bezbrojne kraće vinjete (history relics), koje opisuju događaje koji su doveli do finalnog sloma čovečanstva (uz iznenađujući akcenat na kanibalizmu, što je aspekt koji nikad nije figurisao u Mad Max filmovima).

„Mediocre!”

First things first. Da odmah sa puta sklonimo olupine onoga što je loše ili krajnje prosečno(!) odrađeno. Sam dizajn igre nikoga neće ostaviti bez daha, i predstavlja amalgam onoga što biste i očekivali iz jednog open world naslova koji nema puno ambicija da zagrize u nešto zaista inovativno. Vrlo nalik Assassin’s Creedovima, igra predstavlja konstantno pretapanje zadataka koji odmotavaju glavnu priču i gomiletine sporednih, repetitivnih aktivnosti koje se ređaju i ponavljaju kao na traci (čak ćete, da biste ih označili na mapi, uzletati u sklepanom balonu radi lakšeg osmatranja, zbog manjka visokih nebodera za pentranje po njima). U ovom slučaju, sve sekundarne, tercijarne i ostale radnje, osim toga što su fileri i predstavljaju način da se igra produži, u isto vreme su i veoma bitne za dalje napredovanje, jer donose pregršt korisne scrap valute, kojom ćete finansirati i apgrejdovati mali milion poboljšanja i nadogradnji za svoje vozilo, ali i samog Maksa.

Čerupanje raznih usputnih lokacija radi pomenutog scrapa, nekoliko trkačkih režima, kršenje ratnih totema, oslobađanje nekoliko vrsti kampova od šarolikog pustinjskog šljama i bandi, razminiravanje terena pomoću vernog džukca i neutralisanje protivničkih konvoja popunjavaju inače prilično tanku glavnu nit radnje. Ona se svodi na obilaženje nekoliko bitnih NPC-ova (u njihovim tvrđavama), izvršavanje questova za njih i otvaranje prolaza ka dalje, a sve bliže i bliže Gastownu koji se stalno nazire na horizontu. Čak i susreti sa ovim, ne baš živopisnim likovima uvek slede isti obrazac (osim čišćenja teritorija koje su im zauzele Skrotusove trupe, tu je i apgrejdovanje njihove baze, pri čemu i sebi omogućujete sigurno sklonište i mesto gde možete da dopunite zalihe).

„High-octane crazy blood, filling me up!”

Bez obzira na momenat kada će ove aktivnosti početi da vam izlaze na uši, ono gde Mad Max apsolutno sija je fantastična i dinamična atmosfera koju tvori kombinacija istraživanja sveta, lude vožnje, brutalnih vehicular okršaja i tabadžijski momenti kada ste van vozila. Prosto je neverovatno koliko su raznolikosti autori igre uspeli da izvuku iz nečega što je, bar na papiru, siromašno i pusto okruženje. Pustinjski tereni ispresecani su gomilom diskretno i uverljivo postavljenih objekata i landmarkova, čije otkrivanje i posećivanje efektno lepi za ekran i tera na dalje igranje. Kompleks ruiniranih, zarđalih vazdušnih turbina, razrušen viseći most, gomile nasukanih brodova, podmornica ili srušenih letelica, ostaci raznih svetionika, silosa i naftnih platformi u kojima su malobrojni preživeli pronašli utočište, krater (nekad podvodnog) vulkana u kojem je smeštena arena za borbe na život i smrt i ostalo, vešto je ukomponovano u realistično prikazane i skalirane terene, koji i sami obiluju raznim topografskim raznolikostima (različite vrste i nivoi same pustinje, kanjonski i planinski kompleksi, teško pristupačne vulkanske oblasti sa puno stenja, krša i ostalog).

Borbena mehanika u rangu beonjača odrađena je u rutinskom i efektnom režimu preuzetom iz Batman Arkham igara, i svodi se na kontinualno slaganje nadirućih napasnika, dokle god pravovremeno blokirate njihove napade. Osećaj prilikom zadavanja udaraca je zadovoljavajuće „sočan” i kvalitetno pumpa atmosferu, uz par dodatnih elemenata (različite vrste i napadi protivnika, mogućnost njihovog prevremenog finiširanja bodežima i skraćenom sačmaricom, fury mod za dodatnu jačinu napada u koji zapadate vezivanjem komboa i slično).

„By my deeds, I honouor him, V8”

Sve ovo je zapravo sekundarno u poređenju sa glavnom zvezdom igre, i ona je odrađena za medalju, kako i priliči nečemu što se oslanja na ovakav kultni filmski serijal. Sumanuta vožnja, krljanja i eksplozivni okršaji na prašnjavim drumovima podignuti su bezmalo na filmski nivo i efektno pumpaju adrenalin, uz prizore destrukcije koji deluju gotovo poetično (naročito s obzirom na automatsko usporenje vremena dok nišanite Čambaketom, koji opslužuje montirani harpunski lanser). Borba sa protivnicima je, u početku, donekle olakšana zbog mogućnosti da im raznesete točkove apgrejdovanom sačmaricom, jednostavno „izvučete” vozača harpunom, a o radostima razvaljivanja protivnika harpun-raketama da i ne pričamo. Perfektan osećaj dobrog štimunga nije umanjen čak i dok samo neobavezno krstarite pustinjom. Pojedine, gotovo komične odluke u vezi dizajna ovog dela igre (kao što je, na primer, činjenica da je nemoguće prevrnuti vozilo) mogu da se progutaju i zanemare, s obzirom na to da je visokooktanska jurnjava uvek u središtu pažnje.

„So shinny. So chrome”

Grafički, igra predstavlja perfektan blend zarđale, izuvijane i skrpljene budućnosti i vibrantnih boja kojima isijavaju pustinjski predeli. Blještanje usijanog peska, sunčani zraci koji se pomaljaju iza horizonta ili kroz elemente okruženja, zamućenja, perfektna kolorna šema, realistično smenjivanje dana i noći i ostalo, zasluženo su u senci glavne atrakcije koju su autori doktorirali još u Just Cause igrama. Ovo se, dakako, tiče spektakularno izvedenih eksplozija, sa uverljivom vatrom koja gotovo peče i klobucima crnog dima, bez obzira na to da li se radi o čarkama sa ostalim vozačima, ili su u pitanju lančane eksplozije raznih izvora goriva koje gutaju čitave kampove. Kao da ovo nije bilo dovoljno, špektakul koji nastaje usled peščanih oluja koje se formiraju i valjaju u daljini, da bi vas zatim progutale i predstavljale realnu opasnost (usled otpadaka koji naleću na vas ili munja koje šibaju), dok se kroz vetrušinu probijaju slabi izvori svetlosti u daljini, jedan je od onih igračkih must see momenata.

„Witness!”

Jednom kada budete čuli protivničke komentare „It’s him, the raggedy man!”, arlaukanje famoznog „witness!” dok se zaleću na vas, vidite Maksa kako energiju obnavlja iz Dinki Di konzervi, ili prisustvujete gomili sitnih, diskretnih detalja (favorit su Čambaketova valjanja dok puni harpun, pentra se po kolima dok ih popravlja, ili se zanosi dok jezdite pustarom, uz sjajne komentare koje stalno prosipa), bićete svesni da su autori obavili izvrstan posao i na pravi način odali počast kompletnom filmskom serijalu putem bezbroj referenci i momenata kroz koje je očigledno da su ovaj naslov pravili fanovi za fanove. Generički i ponavljajući momenti se nekako daju progutati jer su odrađeni na zabavan način i ne zamaraju brzo, a pritom su uvijeni u ostale stelarne kvalitete igre sa kojima se stalno prepliću. Pazite samo da se ne navučete previše na igru, jer kad je privedete kraju sledi bolna apstinentska kriza...

„Fang it! Fang it!!”

Aleksandar DINIĆ