Nova igra ruskih momaka okupljenih iza imena Mandragora predstavlja još jedno zombijanje pod plaštom roguelike načela kojih se nezavisni razvojni timovi drže kao pijan plota, a da prethodno ne prouče šta zapravo treba da čini jednu igru koja pripada tom podžanru. Jedina stvar koja Skyhill donekle vadi iz kaljuge mediokriteta jeste svojevrsni twist na samom kraju igre koji bi trebalo da izvrne čitav zombi kliše naopačke, ali i ta namera ostaje polu-ostvarena jer sličnih primera ima na pretek, pa je još jedan deža vi neizbežan. Protagonista Skyhilla se zatiče u potkrovlju stospratnog hotela u suton nuklearnog rata, u gradu koji biva razoren nepoznatom viralnom epidemijom i cilj mu je da u jednom komadu stigne do prizemlja i pobegne na ulicu.

Nimalo ne iznenađuje to što u ovom slučaju roguelike ponovo podrazumeva permadeath i random generisane nivoe i raspored protivnika (što i ne znači mnogo jer svaki sprat uvek ima jedan hodnik i po dve prostorije) kao izgovor za lenjost dizajnera. Vitalne statistike glavnog lika podeljene su na energiju i sitost i obe skale na početku igre imaju po sto poena (osim u slučaju da se opredelite za neki od perkova, o čemu će biti reči kasnije). Primljeni udarci troše energiju, dok kretanje kroz prostorije oduzima po jedan poen sa skale sitosti. Za krpljenje rana koristi se standardni medicinski materijal u vidu lekova i zavoja, a glad se utoljava proždiranjem sirovih namirnica ili njihovom pripremom u kuhinji što je efikasnije rešenje. Ko god je bio zadužen za rutinu koja raspoređuje predmete po slučajnom principu obavio je traljav posao jer se hrana nalazi na bizarnim mestima, pa se nemojte čuditi ako zavučete ruku u fioku radnog stola i pokupite jaja, nađete parče sira u kasetofonu ili glavicu crnog luka na polici sa knjigama (tik pored „Noža”). Glad nastupa prebrzo, pa glavni junak mora da zastane gotovo na svakom spratu i nahrani svoju personalnu pantljičaru obilnim obrocima.

Tokom proboja niz spratove razrušenog hotela nailazićete na svakakvo đubre kojem možete naći novu namenu putem crafting stanice. Od nađenih otpadaka proizvodite lično naoružanje (razni maljevi, bodeži, palice pa čak i kilibarde, a tu je i pajser kao univerzalno sredstvo za rešavanje svih nesuglasica), medikamente, hranu, razna pomoćna sredstva (zupčanici, izolir-traka, bodljikava žica, ekseri), a možete i da unapredite svoj veseli dom poboljšanim „verzijama” ulaznih vrata koja smanjuju šansu da vas nešto zaskoči na spavanju, efikasnijom kuhinjom, udobnijim krevetom... Nekome se očigledno mnogo svideo This War of Mine. „Kraftanje” je moguće samo u potkrovlju, dakle na početnoj lokaciji, a za ekspresno kretanje između spratova potrebna vam je VIP kartica.

Na skoro svakom spratu čekaju vas krvožedna čudovišta koja svojom pojavom čine da se melanholično prisetim bivšeg komšiluka iz zgrada batajničkog novog naselja, počev od standardnih zombija i mutanta koji imaju slab napad i beže na donji sprat čim im se približi sudnji čas, preko golemih debeljanera odbeglih iz BIM „Slavija” i monstruma-neženje čija je desnica abnormalno disproporcionalna levici, do opasnijih primeraka koji ne samo što imaju sposobnost višestrukog napada u okviru istog poteza, nego vas na kraju još i otruju (sasvim slučajno dolaze u ženskom obliku) i tada vam predstoji vozikanje liftom do potkrovlja i spravljanje protiv-otrova (pod uslovom da u inventaru imate potrebne hemikalije). Iako su kreatori ostavili mogućnost preciznog ciljanja određenih delova tela nalik Falloutu, ovde je to znatno prostije sa manjim brojem tačaka, pa ni u borbama nema mnogo taktike – naizmenično se šamarate sa protivnikom, pa kom opanci, kom obojci. Povremeno ćete u sobama zaticati retke individue koje nisu podlegle epidemiji i sa njima možete da trgujete; lepo je videti kako robno-novčana razmena i suhi kapitalizam cvetaju i usred najgore zombi apokalipse. Bez perkova koji se naknadno otključavaju skoro je nemoguće preći igru, pa ne očekujte da ćete je privesti kraju iz prvog pokušaja, čak ni na najlakšem nivou. Perkovi (čiji su opisi upadljivo inspirisani sličnim opisima iz Fallout serijala) se dele na pasivne i aktivne, odnosno trajne i one za jednokratnu upotrebu, pa tako među pasivnim nalazimo rampage koji vam u svakom okršaju daje prednost prvog poteza, ali onemogućava taktičko povlačenje, dok je od aktivnih najkorisniji deductive method pomoću kojeg možete da gledate kroz zidove i vidite šta vas tačno očekuje u susednim prostorijama. Na prostu grafiku oko koje se niko nije trudio ne treba trošiti reči, a zvučni efekti deluju kao da su za njihovu realizaciju bili angažovani ukućani jednog od programera i to nedugo nakon nečije sahrane.

Pažljivo prekopavanje kompjutera, skupljanje šifara i čitanje tobože skrivenih dokumenata (što ne bi trebalo da predstavlja muku jer pored dosadnog šibanja sa monstrumima i onako nemate mnogo toga da radite u igri) te njihova upotreba pred samim krajem igre, na terminalu pri recepciji (skrovito mesto, nema šta), otkriće pravi zaplet koji svako ko ume da čita između redova može da predoseti već na početku jer su detalji nespretno predočeni, pa samim tim ovo ne predstavlja neki veliki spoiler: nimalo inventivno, sva dešavanja u igri zapravo su deo eksperimentalne vojne VR simulacije. Nakon par završnih sličica koje pokazuju kako su na kraju balade vojne glavešine odlučile da vas se permanentno ratosiljaju bivate neljubazno izbačeni na desktop, što je valjda trebalo da predstavlja bogznakako dubok epilog, ali je ispalo skroz glupo, pretenciozno i amaterski. Ako vam se igra pošten roguelike vratite se FTL-u, za neponovljiv virtuelni doživljaj preživljavanja tu je uvek maestralni This War of Mine, a Skyhill sa svojih sat i po sadržaja je previše prost i ogoljen te nikako ne vredi tih petnaestak evra koliko traže za njega.

Jan ČMELIK